Свети Василије Велики: Беседа на [спомен] Светих четрдесет мученика

1. Да ли ће се мученикољубац икад наситити помињања мученика? Јер, част коју указујемо најодважнијима од наших саслуга доказ је наше привржености заједничком Владици. Очигледно је да онај ко буде хвалио најплеменитије мужеве неће одбити да их подражава у сличним околностима. Искрено ублажавај онога ко је претрпео мучење да би и сам постао мученик по произвољењу и да би се без прогона, огња и бичева удостојио истих награда. Нама не предстоји да се дивимо једном или двојици,па чак ни десеторици, него четрдесеторици блажених. Могло бисе рећи да су они у раздвојеним телима имали једну душу, с обзиром да су у саосећању и сагласности вере показали једно трпљење у мучењима, као и подједнаку истрајност за истину. Сви су они слични један другом, сви једнаки у ставу, сви једнаки по подвигу. Због тога су се и удостојили исте части у задобијању венаца славе. Која ће беседа моћи да изобрази њихово достојанство? Ни четрдесет језика не би било довољно да прослави врлину таквих мужева. Чак и кад бисмо се дивили само једном од њих снага моје речи би била превазиђена. Шта тек да кажемо за толико мноштво, за војничку дружину, несавладиви пук, који је једнакои у биткама био непобедив и у похвалама недостижан.

Свети Григорије Палама: О посту

1. Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.

Синодик који се чита у Недељу Православља (из 843. године)

Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља.

Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се „обнављају острва Богу" (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходимо у обновљењу живота", и „ако je ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула.

Литургија Пређеосвећених Дарова

Божанствена Литургија је празнично и радосно богослужење, то је служба радости и весеља. Управо због ове радосне и торжествене особине овог богослужења, она се служи само суботом и недељом током Васкршњег поста, али не и осталим седмичним данима због великопосног покајног расположења.

Смисао Великог поста

Припрема за прослављање Нове Пасхе

Чекасмо, и наша се очекивања испунише - писао је српски Епископ Николај Охридски, описујући васкршњу службу у Јерусалиму. „Када је патријарх отпојао Христос васкрсе, са наших душа спало је тешко бреме.

Осећали смо се као да смо и ми васкрсли из мртвих. Одједном је, са свих страна, одјекнуо исти узвик, као хука великих вода: Христос васкрсе, певали су Грци, Руси, Арапи, Срби, Копти, Јермени и Етиопљани, један за другим, свако на свом сопственом језику и својом сопственом мелодијом... Изашавши са службе у зору, све смо почели да посматрамо у светлости славе Христовог Васкрсења, и све нам је изгледало другачије него јуче, све је изгледало боље, изражајније, славније. Само у светлости Васкрсења живот задобија смисао" (1). Ово осећање васкрсне радости, које је тако живо описао Епископ Николај, представља темељ богослужења Православне Цркве - то је једна и једина основа нашег хришћанског живота и наде. „Чекасмо", каже Епископ Николај, „и наша се очекивања испунише". Без тог ишчекивања, без ове ревносне припреме, изгубило би се дубље значење празновања Васкрса.