Свети мученик Јакинт Цезарејски

За царовања цара Трајана у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке. У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске, и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима. Једном о неком празнику у част гадних богова цар Трајан свенародно приношаше жртве идолима. Дивни јуноша Јакинт не пође са царем к идолима већ остаде у двору, и повукавши се у једну одвојену малу одају усрдно се мољаше једином истинитом Богу. То примети Јакинтов вршњак Урвикије, који такође беше коморник. Прислушнувши Јакинтову молитву, Урвикије оде и достави цару да Јакинт, преступајући заповест царску, моли се неком Исусу Христу и назива Га Богом.

Преподони Анатолије Цариградски

Свети Анатолије беше најпре презвитер у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана би узведен на престо Цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу, и то на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. године.

На том светом Сабору осуђена је Евтихијева монофизитска јерес, а свети Анатолије много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године, у време цара Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.

Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу.

Сабор Светих дванаест апостола

Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих апостола укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Заведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип - 14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Еванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна. Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет главачке; Андреј - распет; Јаков Заведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копаља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот- распет; Матија - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен. У синаксару Цариградске Цркве данас се празнује не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице Апостола (који се иначе празнује 4. јануара).

Свети aпостол Петар

Свети апостол Петар, који се пре апостолства звао Симон, бејаше родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен ћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве, он са њом имађаше једног сина и једну кћер. Симон беше човек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима делима својим. По занимању он беше рибар; и као човек сиромах, он трудом руку својих зарађиваше храну кући својој, хранећи жену, децу, ташту и старог оца свог Јону. Брат Симонов Андреја, презирући таштину и вреву овога света, изабра себи безбрачни живот, и отишавши к светом Јовану Крститељу који на Јордану проповедаше покајање, постаде његов ученик. Слушајући сведочанства учитеља свог о Христу - Месији, а нарочито речи његове када прстом својим указа на Господа: "Гле, јагње Божије које узима на себе грех света..." (Јн. 1, 29-36), Андреја остави Јована, и заједно са другим учеником Крститељевим отидоше за Господом Христом, питајући Га: Учитељу, где обитаваш? - Дођите и видите, одговори им Спаситељ. И они отидоше, и видеше где Он живи; и осташе у Њега онај дан (Јн. 1, 37-39).