Храм у спомен братске љубави у Ђулићима код Андријевице
Високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије и будимљанско-никшићки Методије су освештали 28. септембра 2025. године новосаграђени храм Светих Сергија и Вакха у селу Ђулићи код Андријевице.
– Највећи дар који нам је Бог дао јесте дар постојања, а циљ нашег хришћанског живота јесте да тај дар постојања уведемо у заједницу светих. То значи у живот, у заједницу са Богом, кроз свете тајне, кроз ову свету Литургију. Овај храм, који је овако диван, овде саграђен и постројен, управо служи за то. Његов основни смисао и његова суштина јесте да у њему, кад улазимо и кад се Богу молимо, остварујемо заједницу са живим Богом и тиме осмишљавамо своје постојање. Све оне дарове које нам је Бог дао и остале таланте, поред постојања, једино их можемо умножити благодаћу Божјом, а стицање благодати Божје и његових благодатних енергија је циљ нашег хришћанског живота, како кажу свети Оци. То нам је основни циљ. А онда кроз тај циљ стицања благодати осмишљавамо и остварујемо наш живот; остварујемо Божје назначење за сваку душу појединачно и за сваког од нас појединачно – неседио је митрополит Методије и подсетио на Господње речи: Ко хоће да сачува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, онај ће га сачувати:
– Најважније је да нас Господ затекне у заједници са Њим. Дакле, иако се трудимо, не треба да се опустимо и да кажемо већ смо нешто задобили, јер можемо у последњем тренутку све изгубити. Многих је таквих било. А и они који не иду путем Божјим, нека не падају очајање - до последњег тренутка Господ чека. Први у Рај је ушао разбојник са крста, који се у последњим тренуцима свога живота смирио пред Господом, Његовом истином и правдом, пред Његовом љубављу, исповедивши Га речима: Сети ме се Господе кад дођеш у Царство своје. Дакле, то су прве очи које су препознали Бога на крсту посрамљеног и распетог, под околностима у којима Га као Бога нису препознали ни његови најближи ученици који су се разбежали и нису били под крстом кад је страдао. Дакле, велика је тајна људског живота и људског спасења, никад од тога не треба одустајати, смирено, имајући у виду своје слабости и немоћи, а на првом месту Божју љубав, милост и свемоћ да нас може одржати на путу правде и истине и стази ходења за Њим, ка царству Небеском.
На крају свете Литургије митрополит Јоаникије је подсетио да се покојни брат ктитора новог храма, саграђеног у спомен на братску љубав, звао Срђан, а како име Срђан долази од имена Сергије, онда је одлучено да светиња буде посвећена управо Светима Сергију и Вакху. Он је додао да су Свети, по духу браћа, Сергије и Вакх у своје време били људи у великој слави и моћи, али да су све то презрели ради славе Божје, јер су били хришћани:
– У тим временима бити православни хришћанин значило је следеће: бити увек спреман да положиш живот свој за Христа Господа, за своју свету веру. И они су, наравно, иако су били веома познати људи, као и Свети Георгије, као и Свети Димитрије, презрели славу овога света ради славе Божје и пострадали за Христа у давна времена, али њихов спомен је остао да светли и светли кроз сва времена. Многе цркве око манастира Милешеве и у Херцеговини биле су посвећене Светима Сергију и Вакху, благодарећи томе што је Свети Сава у манастир Милешеву донео део моштију ових светих угодника Божјих. При градњи овог храма размишљало се о томе да храм не буде саграђен само у славу Божју као и сваки други храм, него и у спомен на братску љубав која је данас све потребнија. И ево, подиже се овај свети храм у славу Божју, али има и тај печат братске љубави. И ово нека нам послужи за поуку. Све што чинимо требало би да има печат љубави Божје и братске љубави на нашим делима. Да ништа не чинимо из мржње, из зависти, из пакости или неког злопамћења или нечега другога, него да све чинимо у славу Божју и са братском љубави. Кад се тако нешто чини, та дела имају велику вредност и за наше спасење, али остају и за памћење и имају вечну вредност. Иако овај храм није великих димензија, колико год људи се у њему у будућности буде сабирало на светим богослужењима, он ће имати толико ширине и пространства и богатства да све закрили и нахрани Божјом љубављу. Нека буде са срећом. Нека овај храм буде за славу Божју и за спомен братске љубави између Зорана и Срђана. Нека буде за покој Срђанове душе, али и за здравље Зораново и његове породице и његовог потомства и на радост свима нама. Амин Боже, дај.
***
Овом свечаном приликом Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије је одликовао г. Зорана Ђерковића, ктитора новог храма, највишим одликовањем Епархије будимљанско-никшићке – медаљом Светог великомученика и победоносца Георгија првог степена, за показану љубав и доброчинство према својој Светој Цркви, а нарочито приликом изградње храма Светих Сергија и Вакха у Ђулићима код Андријевице.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
– Највећи дар који нам је Бог дао јесте дар постојања, а циљ нашег хришћанског живота јесте да тај дар постојања уведемо у заједницу светих. То значи у живот, у заједницу са Богом, кроз свете тајне, кроз ову свету Литургију. Овај храм, који је овако диван, овде саграђен и постројен, управо служи за то. Његов основни смисао и његова суштина јесте да у њему, кад улазимо и кад се Богу молимо, остварујемо заједницу са живим Богом и тиме осмишљавамо своје постојање. Све оне дарове које нам је Бог дао и остале таланте, поред постојања, једино их можемо умножити благодаћу Божјом, а стицање благодати Божје и његових благодатних енергија је циљ нашег хришћанског живота, како кажу свети Оци. То нам је основни циљ. А онда кроз тај циљ стицања благодати осмишљавамо и остварујемо наш живот; остварујемо Божје назначење за сваку душу појединачно и за сваког од нас појединачно – неседио је митрополит Методије и подсетио на Господње речи: Ко хоће да сачува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, онај ће га сачувати:
– Најважније је да нас Господ затекне у заједници са Њим. Дакле, иако се трудимо, не треба да се опустимо и да кажемо већ смо нешто задобили, јер можемо у последњем тренутку све изгубити. Многих је таквих било. А и они који не иду путем Божјим, нека не падају очајање - до последњег тренутка Господ чека. Први у Рај је ушао разбојник са крста, који се у последњим тренуцима свога живота смирио пред Господом, Његовом истином и правдом, пред Његовом љубављу, исповедивши Га речима: Сети ме се Господе кад дођеш у Царство своје. Дакле, то су прве очи које су препознали Бога на крсту посрамљеног и распетог, под околностима у којима Га као Бога нису препознали ни његови најближи ученици који су се разбежали и нису били под крстом кад је страдао. Дакле, велика је тајна људског живота и људског спасења, никад од тога не треба одустајати, смирено, имајући у виду своје слабости и немоћи, а на првом месту Божју љубав, милост и свемоћ да нас може одржати на путу правде и истине и стази ходења за Њим, ка царству Небеском.
На крају свете Литургије митрополит Јоаникије је подсетио да се покојни брат ктитора новог храма, саграђеног у спомен на братску љубав, звао Срђан, а како име Срђан долази од имена Сергије, онда је одлучено да светиња буде посвећена управо Светима Сергију и Вакху. Он је додао да су Свети, по духу браћа, Сергије и Вакх у своје време били људи у великој слави и моћи, али да су све то презрели ради славе Божје, јер су били хришћани:
– У тим временима бити православни хришћанин значило је следеће: бити увек спреман да положиш живот свој за Христа Господа, за своју свету веру. И они су, наравно, иако су били веома познати људи, као и Свети Георгије, као и Свети Димитрије, презрели славу овога света ради славе Божје и пострадали за Христа у давна времена, али њихов спомен је остао да светли и светли кроз сва времена. Многе цркве око манастира Милешеве и у Херцеговини биле су посвећене Светима Сергију и Вакху, благодарећи томе што је Свети Сава у манастир Милешеву донео део моштију ових светих угодника Божјих. При градњи овог храма размишљало се о томе да храм не буде саграђен само у славу Божју као и сваки други храм, него и у спомен на братску љубав која је данас све потребнија. И ево, подиже се овај свети храм у славу Божју, али има и тај печат братске љубави. И ово нека нам послужи за поуку. Све што чинимо требало би да има печат љубави Божје и братске љубави на нашим делима. Да ништа не чинимо из мржње, из зависти, из пакости или неког злопамћења или нечега другога, него да све чинимо у славу Божју и са братском љубави. Кад се тако нешто чини, та дела имају велику вредност и за наше спасење, али остају и за памћење и имају вечну вредност. Иако овај храм није великих димензија, колико год људи се у њему у будућности буде сабирало на светим богослужењима, он ће имати толико ширине и пространства и богатства да све закрили и нахрани Божјом љубављу. Нека буде са срећом. Нека овај храм буде за славу Божју и за спомен братске љубави између Зорана и Срђана. Нека буде за покој Срђанове душе, али и за здравље Зораново и његове породице и његовог потомства и на радост свима нама. Амин Боже, дај.
***
Овом свечаном приликом Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије је одликовао г. Зорана Ђерковића, ктитора новог храма, највишим одликовањем Епархије будимљанско-никшићке – медаљом Светог великомученика и победоносца Георгија првог степена, за показану љубав и доброчинство према својој Светој Цркви, а нарочито приликом изградње храма Светих Сергија и Вакха у Ђулићима код Андријевице.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Најновије вести
30.09.2025 10:23
Осам векова манастира Базјаша
30.09.2025 09:53
Храм у спомен братске љубави у Ђулићима код Андријевице
30.09.2025 09:39
Владика Јеротеј богослужио у Коцељеви
30.09.2025 09:26