Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. јуна 2026. године у црви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду
 
У име Оца и Сина и Светог Духа. Господ нас је благословом својим у последње дане на различите начине посећивао. Најпре, наравно, постећи и молећи се Богу, припремили смо се за највећи и најважнији догађај у историји људског рода, а свакако за нас који верујемо у Господа Христа, једини догађај који има смисао, из којег све остало извире и кроз којег се све остало мери, а то је тајна Васкрсења Христовог из мртвих. У тој тајни све или добија смисао или једноставно ишчезава без трага и гласа као потпуно празно и као апсолутно бесмислено. Само оно што може опстати мерећи се мером Васкрсења Христовог истински постоји.
 
А онда нас је Господ обрадовао и својим Вазнесењем на небо и показао на тај начин шта је наш крајни циљ, зашто постојимо и где је наша отаџбина, оправдавајући и наш историјски живот и земаљско обитавање управо тим горњим звањем, тј. утврђујући наш живот овде и сада на вредностима, како се то каже, неба. Земља утврђена вредностима неба постоје небеска, онебесила се, као и наши животи на земљи уколико имају спону са Господом васкрслим и вазнетим на небо.
 
Онда је промисао Божја и љубав Његова показала да и после Вазнесења Господњег на небо и седања с десне стране Оца ми нисмо остали сами. Напротив, пуноћа, лепота и радост живота постају нешто што је реалност свима доступна Духом Светим у Цркви Христовој. Духом Светим, вером нашом и због вере нашег народа, због љубави према Господу и због чињенице да нисмо издали ни труд, ни љубав Светог Саве, него смо се показали и показујемо као његова деца, због тога што Светог Лазара имамо као светитеља који се моли за нас, али као пример за углед који показује да је земаљско за малена царство, а небесно увек и довека, Господ нас је обрадовао Мајком својом, Пресветом Богородицом.
 
У последње дане Она нас је посетила посебним благословом, посебном заштитом и љубављу, показујући да је Она увек са нама зато што смо верна деца Њеног Сина, зато што смо достојни баштиници и наследници Светог Саве и чувари имена Светог Лазара и свих светих, зато што јесмо, и то се показало, народ који против свих закона логике овог света живи вером. Показали смо, браћо и сестре, да је вера снажнија од наших неспоразума, да је молитва јача од сваког непријатељства и да је мир оно за чим чезнемо, не пролазни мир, мир од овог света, него мир Божји, мир Христов, а он јесте плод љубави Божје у односу на људски род, међутим и нашег искорака ка Њему, љубављу покренути, искорака који се зове вера.
 
Зато су и многи били у чуду како то, откуд то и зашто то да се толики народ сјати у реке људи да целивају Појас Пресвете Богородице, у чуду су били и покушавали на основу својих капацитета и својих скучених могућности да разумеју о чему се ради. Зашто скучени? Зато што евклидовска математичка логика овог света не може да смести у себе оно што дарује вера. Вера је дубља од разума, шира од емоција. Вера је узвишенија од било чега што се може дотаћи руком и видети голим оком. Вера, дакле, прожима читаво наше биће, обухвата и ум, и срце, и тело, и душу. И још је шира од свега тога, јер није затворена у те оквире, него све то заједно узноси у просторе у којима други ритам живота постоји. Другачији је пулс. То је пулс љубави, а љубав је не само сусрет, него истински загрљај и заједница, али пре свега заједница Бога и нас људи. Љубав често нема логичке разлоге. Љубав је често и против свих разлога нешто што је актуелно и што чини наше животе.
 
Љубав није трговина и љубав није математика. Љубав не може да се измери било чиме зато што је она искуство заједнице и јединства нас са Богом и Бога са нама, али и нашег јединства и наше заједнице међу собом. Дакле, тамо где постоји љубав све престаје или постаје маргинално. Тамо где постоји љубав постоји јединство, постоји разумевање, постоји загрљај. Зато су и ове реке наших браће и сестара, које су притицале да се поклоне Појасу Пресвете Богородице, могле да буду једно и поред свих разлика и поред свих неспоразума.
 
Наравно, било је и оних који су не са добром вољом тумачили све што се дешава. На нама је и поред тога што нас понекад то дотиче да се на крају молимо за такве да Господ и њих помилује, да их помилује и пре нас, да их приведе познању истине и правде. Онај који носи у себи мржњу у принципу – он носи у себе отров, а онај који носи мржњу према Богу – он носи у себи смрт која почиње сада и овде. Стога, ма колико понекад били нерасположени и наљутили се на такве, на крају морамо превазићи љубави Христове ради и вером својом такве пориве у себи и на крају упутити једно Господе помилуј и за њих и непрестано Пресвета Богородице спаси их, јер и они су иконе Божје и браћа наша.
 
Дакле, вера је, браћо и сестре, оно што је основ нашег живота. У данашњем Јеванђељу видели смо како Господ позива ученике своје, позива Петра и Андреја најпре, па онда и Јакова и Јована. Тај догађај, тај тренутак када је Господ позвао апостоле да иду за Њим, да Га прате, имао је претходно већ историју деловања Сина Божјег кроз разна чуда, кроз разне догађаје. А ево, јеванђелисти тај догађај наводе као да се десио пре него што је Господ већ објављивао себе свету као неког ко није од овог света. И то није случајно, јер први апостоли јесу заједница која је својеврсна Црква и тиме Господ хоће да покаже да љубав, вера и нада, али и све оно што Он дарује свету у пуноћи бива у Цркви и кроз Цркву. Наравно да је Господ свугде и на сваком месту присутан, јер Дух дише где хоће, али пуноћа непогрешива, пуноћа Његова јесте у Цркви. Зато апостоли најпре описују тај догађај, па тек онда догађаје који су се већ десили, да би показали да је Црква тело Христово и да у њој Дух Свети дише у пуноћи.
 
А онда је Господ показао шта је основ нашег уласка у Цркву позивом апостола који су начули нешто о Њему. И Господ их позива у тренутку када су они у одређеном послу. Лове рибу и, каже јеванђелист, оставише мрежу и не само оставише, него чувши позив Христов одмах оставише мрежу. Дакле, није упловила никаква калкулација у њихову душу, у њихове умове. Није било рачунице да ли ће то бити једноставно, да ли предстоје одређене невоље, па и страдање, јер, очигледно, неки нису прихватали реч Божју. Штавише, кад год је Господ чинио добро људима, јављали су се неки који су Га критиковали због тога. Је ли нам то познато кроз историју, па и до наших дана? Али Господ остаје доследан себи.
 
Дакле, апостоли часа нису часили. Поставили су веру као основ свог живота и као основ свог знања. Нису пошли од одређених фактичких премиса, од одређених чињеница и аргумената да би онда закључили како ваља веровати, како је то добро, како је то спасоносно, како се то, у сваком смислу речи, исплати. Не, него вера је покренула истог тренутка поверење у Господа и љубав заједно са поверењем и они су тог тренутка непоколебиво једанпут за свагда одлучили да буду Христови и да иду за Њим, одлучни да их и смрт не може одвојити од Господа.
 
Дакле, то је вера и то не може разумети онај који нема веру. Не постоји никакав логички аргумент који може одузети веру од оних који верују, као што, будимо искрени, не постоји никакав логички опипљиви аргумент који неког који не верује не може уверити у то да је вера исправна, зато што вера обухвата читавог човека и она јесте тајна љубави и тајна поверења. Зато и ми, као што је чинио Свети отац и ава Јустин кога данас славимо, да учинимо тај и да чинимо непрестан неколебиви радикални корак који се зове вера, да једанпут за свагда одлучно пошавши за Христом никада од Њега не одступамо и да знамо да нас ништа од Господа не може одвојити, како бисмо онда увек у заједници са Њим, у заграљају са Њим, могли једни друге да разумемо, да грлимо, да прихватамо, да праштамо једни другима, да тражимо опроштај једни од других кад год то треба и да увек заједно славимо име Господње, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова.