Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је одржао 17. децембра 2025. године у сали Центра за културу у Пљевљима предавање на тему Тајна Ловћенске капеле.

Његошеве стихове уз струне гусала певао је Радосав Рајо Војиновић. Високопреосвећени Митрополит милешевски г. Атанасије је отворио и благословио скуп и у уводном слову подсетио на речи апостола Павла упућене онима којима је проповедао да смо сви Христови.

„Наш задатак, осећамо, јесте да доказујемо, показујемо и обелодањујемо своје хришћанске особине, хришћанска обележја вере у Господа и љубави и слоге као стила живота И Црква Христова настоји да покаже и испољи своје особине у сваком времену. Због тога сада прослављамо и јубилеј Символа вере који то изображава и говори речима да верујући у Бога истинитог - Оца, Сина и Духа Светога - ми такође верујемо у једну, свету, саборну и апостолску Цркву и особине тог јединства настојимо показивати и утврђивати у сваком времену и овом времену. Ово је простор једне, свете, саборне, апостолске- Христове Цркве. Наша Црква је апостолска захваљујући томе што је светосавска. Црква своје особине показује тиме што говори у храму и она своју праву природу показује у храму у коме се служи света Лутургија на којој се ми сабирамо и показујемо да смо следбеници Светога Саве. О једном од таквих храмова који је и узвишена географска тачка и који је егзистенцијални ослонац, имамо част да ће нам вечерас говорити митрополит Јоаникије“ - закључио је митрополит Атанасије.

Митрополит Јоаникије је истакао да је прича Ловћенске капеле сложена и слојевита и да обухвата и нашу прошлост и садашњост и будућност, као што и сам Његошев дух прожима сва времена:

„Велики људи, велике личности не живе само за своје време и у свом времену, него живе и за своје време и за будуће. Носе прошлост са собом и њу прослеђују и нарочито мисле на будуће генерације. Онима који су Богу угодили, Он даје такву благодат да уђу у душу и у дух свога народа као што је Свети Сава, као што је Свети владика Николај и као што је Његош. Када је Његош, исте оне године када је написао „Лучу микрокозму“, започео и градњу Ловћенске капеле и заповедио већ тада да ту буде сахрањен, а на самртном часу то потврдио и обавезао своје сроднике и наследнике да испуне тај аманет, ту последњу жељу, јер ако то не учине на њих ће оставити најстрашније проклетство. Од тада прича о капели добија свој посебни заветни значај, мада је свака црква као светиња - заветна светиња. Наравно да је Његош знао добро, а већ тада су се ковали планови у Бечу, а како је време пролазило после њега, ти планови су били све јаснији и све директнији да се Ловћен мора ставити под власт Аустроугарске монархије. Може бити да је то био један од мотива да он подигне православну цркву и православни олтар на Ловћену и да својим гробом и својом црквом штити Црну Гору, али не само Црну Гору. Он је увек гледао на цео српски народ и још много шире. Он је био васељенске ширине и не може га ниједно племе и ниједна територија обухватити и ограничити“.

У наставку је нагласио да је Ловћенска капела као његово дело повезана и заправо, срасла, са његовом поезијом:

„Његош у свом укупном делу пева о храму веома често. Он пева о православном олтару, о олтару који је на исток окренут. На њему се приноси најсветија жртва.  Ако ми у њега правилно верујемо, као што говори Његош у „Горском вијенцу“, он има ту благодат и ту силу да на милост окрене небеса. Он пева о свештеном основу Соломоновом, али и види да у историји често бива да се незнабожачки храм подиже на свештеном основу као што је то било и у многим народима, а и у нашем народу. Да ли је ту Његош, када је певао о свештеном основу Соломоновом, где се на њему храм узвисио, да ли је он ту изрекао и пророштво шта ће бити и са његовом црквом, да се на њеном свештеном основу подигне такво здање које нема никакве везе са Његошем? Говорим о Његошевом маузолеју.

Међутим, ако кренемо још мало дубље у смисао Његошеве поезије, Његошевих дела, видимо да он не пева о православном храму само из историјске перспективе, него и из перспективе вечности. Он, певајући о историјском олтару који је видљив, гледа својим духовним очима на онај невидљиви престо Божји, небески. Он пева о небеском храму који обухвата све светове, јер је он цео космос разумео као грађевину, као храм Божји. Цео космос је разумео као Цркву што је потпуно у сагласности са најдубљим мислима светих Отаца. У својој „Лучи микрокозми“ он пева о анђелској служби. Пева и о служби нас хришћана на земљи овде - православном олтару. Нарочито о свештеничкој служби. Он помиње Литургију, свето Причешће, свете тајне, постове. Помиње све оно што храму припада - олтар, крст, Јеванђеље, путир, просфору, свећу - све оно што је одлика наше свете вере, а када говоримо о свештеничкој служби овде на земљи кроз службу игумана Стефана, он је уподобљава са анђеоским богослужењем, са анђеоском службом на небесима. И та богослужења - ово наше и анђеоско на небесима, представљају за Његоша једно те исто богослужење. Када пева о оваплоћењу Христовом у „Лучи микрокозми“, он оне последње стихове у суштини завршава са Литургијом. Са богослужењем. Прослављајући Христа он каже: Небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога Спаситеља.

Ми на светој Литургији певамо како и небо и земља прослављају име Божје и како се Божја милост преко светих богослужења излива и на небо и на земљу. И на анђеоски свет и на нас људе на земљи. И као што на анђеоским лицима, како Његош пева, блиста божанска поезија (то је његово схватање), а божански ум блиста такође, тако се и на онима који служе Богу (као што је игуман Стефан), њихове врлине блистају и задивљују све нас. Он описује игумана Стефана, па на једном месту каже Владика Данило у разговору са игуманом Стефаном: Љепше ствари нема на свијету, него лице пуно веселости, особено као што је твоје, са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а лице ти глатко весело, то је управ благослов Вишњега. Он је, заправо, сликао духовни вид, икону једног врлинског, светог старца који је цео свој живот провео служећи православном олтару као што и сам каже: Ја сам многа зажега канђела, на олтару цркве православне, па сам слијеп доша међу вама ,да поджежем колико узмогу и ваш огањ свети на олтару цркве и поштења. Дакле, то је награда онима који служе храму Божјем.

Видите, има један чудесан стих, врло тежак за тумачење (покушаћу да га тумачим). Управо када пева о оваплоћењу Христовом кога славе и небо и земља, он каже да добродетељ храм освештава. Добродетељ је врлина, али пре свега оно што нам пада на памет да Његош тако поима врлину, да колико год она била узвишена, и њој је потребно освештање, да би она заблистала својим пуним сјајем. А не може да заблиста без Христа и без храма. Тек када своје дарове преко храма, преко богослужења принесемо Богу, Бог ће излити своју свјетлост на наше дарове, на наше душе. Велике духови који имају такве дубоке мисли, не можете никада до краја да истумачите. Они имају способност да саопште такве ствари које нас стално напајају. Код Његоша поједини стихови увек задржавају неку тајанственост и тиме нас изазивају да размишљамо и да се њима надахњујемо. Иако су поједини људи тумачећи Његоша говорили да он и није баш нешто певао о Христу, неће бити. Он своју „Лучу“ завршава са таквом једном узвишеном химном Христу Господу, а и при завршетку свог „Горског вијенца“ прославља опет Христово Рођење. Божићно славље на Цетињу. Налажу се бадњаци у име Христовог Рођења. Прославља се Божић, а прославља се и слобода коју смо коначно задобили на Бадње вече (макар то тако у „Горском вијенцу“ он каже).

Дакле, просто је немогуће разумети Његошево дело без разумевања онога што Његош пева о храму. Улазећи у тајну храма у Његошевој поезији, ми заправо улазимо у најдубљи смисао његове поезије. То су и тумачи Његоша, нарочито Свети владика Николај, добро осетили, али та тематика још ни издалека није исцрпљена. Према томе, хоћу мало да то сведем, то што је Његош завештао, пре свега што је подигао цркву, а онда и завештао да се у њој сахрани, не представља само један његов завет да се он као владика (на што има право) сахрани у цркви (нарочито ако је ктитор) као што и јесте он ктитор те цркве, никакав маузолеј, никакво незнабожачко здање или фараонска гробница, него као што је предвиђено и по канонима да се владика, ако је то могуће, сахрани у православном храму.

Дакле, то је и његов песнички завет, јер је на такав начин указао да његовом делу приступамо кроз нашу свету веру, а он нас непрестано поучава и кроз „Лучу микрокозму“, али пошто је „Луча“ просто небеска поезија, није нам свима доступна. Али, у „Горском вијенцу“ је све то прилагодио схватању обичног човека и он је из своје „Луче“, те небеске истине о божанском, небеском искуству све то некако унео у „Горски вијенац“ кроз догађаје о којима он тамо говори, кроз личности, кроз обичаје које помиње. Све је он то унео као благу, ненаметљиву хришћанску науку свима онима који читају „Горски вијенац“ и због тога није случајно што је „Горски вијенац“ назван народнном библијом“.

Високопреосвећени Митрополит се потом осврнуо на историјат везан за изградњу и обнове Ловћенске капеле и подсетио да је књаз Данило испунио Његошев завет, да је касније краљ Никола пазио да се, колико је могуће, редовно у капели служе Литургије, као и како су је Аустроугари срушили. Затим је истакао значај митрополита Гаврила Дожића у обнови капеле, који је спречио остварење идеје краља Александра да се направи маузолеј или неко слично здање и на чија плећа је и пао терет обнове, након што је краљ прихватио захтев Спрске Православне Цркве.

Митрополит Јоаникије је говорио и о поновном рушењу капеле, борби митрополита Данила Дајковића да је сачува и навео да је тада дошло до „незаконитог брака између нацизма и комунизма“ јер су „главни аргументи за рушење капеле потекли од Савића Штедимлије, а касније их је у име Тита разрађивао Владимир Дедијер“ и закључио:

„Капела ће се вратити на Ловћен кад ми будемо бољи, сложнији и када се покајемо за грехе из макар последњих сто година. Тек тада ћемо бити способни да обновимо капелу на Ловћену“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска