Руком Његове Светости Патријарха г. Порфирија у свештенички чин уведен ђакон др Ивица Чаировић, професор Православног богословског факултета у Београду

– И није чудо што, ево, у пету недељу поста, браћо и сестре, ми славимо Свету Марију Египћанку на чијем животу се открива тајна Христова, тајна љубави Христове и благодати Божје, али се открива и истинитост оне почетне речи из Јеванђеља да без смирења, тј. без покајања, без преображаја, без познаје да треба да будемо бољи и да узрастамо у врлини и у добру у сарадњи са благодаћу Божјом, знајући да од ње све почиње и њом све завршава, да без тога ми не можемо ући у Царство Божје – речи су очинске поуке Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија упућене благочестивом народу сабраном 29. марта 2026. године у цркви Светог кнеза Лазара на Звездари.

– Без покајања, без напуштања овог света – не у смислу физичког одласка из њега по сваку цену, него без напуштања логике, мудровања, философије овога света – и припајања благодати Божјој, логици Христовој и Његовом Јеванђељу, ми не можемо ући у тајну Царства Божјег, у тајну Христову, тј. већ сада и овде наш живот постаје пакао. Ако идемо логиком овог света, ко од нас може рећи да му дан и живот није неупоредиво више испуњен горчином, бригом, немиром, трвењем, завишћу, злопамћењем, подозрењем, дакле, једном речју, празнином, муком. Нека погледа свако од нас у себе, и пред собом и лицем Божјим буде искрен. Колико је мира, колико је радости, колико је лепоте, у једном дану, од јутрос, од кад смо се пробудили? Непрестана брига, непрестан немир! А не може ни бити другачије ако нам је ум, ако нам је срце, ако нам је живот више посвећен овом свету, него Царству Божјем, а то значи, него самом Господу, неголи Христу – поручио је Патријарх Порфирије нагласивши:

– Христу приступити не можемо без покајања, без непрестаног преиспитивања себе пред лицем Његовим. Ту постоји каталог правила. Није потребно никакво мудровање. Јеси ли слагао, јеси ли украо, јеси ли учинио било шта супротно од оног на шта те Господ позива? И ево примера Свете Марије Египћанке, која је чинила и много више супротно у односу на законе и заповести Божје. Не може се описати размера њеног погрешног живота, мрака, таме у којој је била, њеног одступништва од љубави Божје. Али када се срела са Господом, доживела је унутарњи земљотрес, катаклизму, све јој се порушило, али у том рушењу је препознала светлост Христову, препознала је Њега као Спаситеља и од једанпут је одлучила да сав свој живот устроји у складу са оним што Господ хоће, јер Његова реч је рај, Његова реч је смисао, Његова реч је сведок и чињеница Царства Божјег као крајње могућности за коју смо створени.

Беседу Патријарха српског г. Порфирија у целости можете прочитати ОВДЕ.

Данас је и свештено братство Звездарске Лазарице постало богатије за још једног служитеља олтара Господњег. Руком Његове Светости Патријарха г. Порфирија у свештенички чин је уведен ђакон др Ивица Чаировић, професор Православног богословског факултета у Београду.
Његовој Светости Патријарху су саслуживали: Преосвећени викарни Епископ хвостански г. Алексеј; протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, старешина храма; протојереј Бранислав Кличковић; јереји Никола Радић, Срећко Богићевић и Ивица Чаировић; протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић; и ђакон Василије Перић.

Парохија при цркви Светог великомученика кнеза Лазара на Звездари, у крају познатом као Булбудер (тур. Долина славуја), основана је 1927. године када је образован и одбор који се бавио прикупљањем средстава за изградњу храма. Београдска општина је даровала плац, док је највећи део финансија скупљен благодарећи великим српским добротворима Станојлу и Драгињи Петровић. Камен темељац нове цркве је освећен на Петровдан 1935. године. Чин освећења храма је служио Патријарх српски Варнава на Видовдан 1936. године. Пред иконом Светог великомученика Мине у Лазарици је много душа нашло утеху, исцељење и пут до онога што чиста срца желе. У храму се чува и део моштију Светог великомученика кнеза Лазара.