Манастир Раваницу, са црквом посвећеном Светом Вазнесењу Господњем, сазидао је Свети кнез Лазар између седамдесетих и осамдесетих година 14. века.

У једном старом рукопису о њему пише: Подиже из темеља храм у славу Вазнесења Господњег врло висок и леп, утврди га на четири стуба и озари га живописом, украси га златом и обичним украсом; обдари га богато разним сасудима сребрним и позлаћеним. Огради га градом и утврди га са седам кула; сагради трпезарију, сазида ћелије и прилепи их уз зид као птичија гнезда. Сагради и други храм који лежи на источној страни у подгорју тога места и подиже болнице за болесне монахе, за странце и раслабљене.

На основу ктиторске композиције са портретима кнеза Лазара, кнегиње Милице и два њихова сина, Стефана и Вука, завршетак радова је био пред скоро сами крај Лазареве владавине. Свети кнез Лазар није жалио средстава како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је желео да има склониште и за живота и после смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио.

После Косовске битке и Лазареве погибије, на Видовдан 1389. године, и преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, а затим и његових сабораца. Међу очуваним похвалама новом мученику, две су написали раванички монаси, или већ последњих година 14. века или на самом почетку 15. века.

Осим овог, створена је традиција Раванице и као културног центра у коме се негује писана књижевност, а око манастира се плело и усмено стваралаштво. Највећи број народних песама посвећен Косову и косовским јунацима настао је уз Раваницу. Изгледа да је Раваница већ тада била и нека врста монашке школе, али се тек од XVII века знају имена појединих њених учитеља – даскала.

У бурним и тешким временима за српски народ после Косовске битке, Турци су више пута пленили српску земљу. Забележено је да је Раваница  пустошена и паљена 1396, 1398, 1436, 1686/7. и крајем 18. века у време Кочине крајине. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после коначне пропасти српске државе (1459), опустошили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли.

Тешко време за Раваницу наилази током Бечког рата, од 1687. до Велике сеобе Срба 1690. године. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела. Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем 17. века. По његовом запису, у пролеће 1690. године  патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић са 37 хиљада породица бежи испред турске силе преко Дунава. Монаси из манастира Раванице узеше Кнежеве мошти и најнужнији инвентар (богослужбене ствари, део рукописних књига, веома драгоцен Јефимијин покров кнезу Лазару) и придружише се патријарху Арсенију. За четрдесет дана тегобног пешачења стигоше у „српско село“ Сентандреју, где близу обале Дунава, подигоше малу дрвену цркву и у њу положише мошти Светог кнеза 1697. године. Раванички монаси  оставише Сентандреју и нађоше у шуми на Фрушкој гори запустели манастир Врдник, који обнављају темељно, а цркву посвећују Вазнесењу Христовом, слави њихове Раванице. У њу положише мошти Светог кнеза Лазара. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете – једна Моравска, друга Сремска. Склапањем Пожаревачког мира (1718.) између Аустрије и Отоманског царства северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан Даскал (учитељ) који долази у Раваницу, затиче манастир сасвим пуст, а припрату у развалинама. Од повратка 1717, до смрти, 1729. године потпуно се посветио обнови Раванице. Због несебичаног рада на обнови манастира, урађен је портрет јеромонаха Стефана у припрати, северно од улазних врата.

Када су 1739. године Турци потукли аустријску војску, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента је био принуђен да пређе у Аустрију. Тада се и све српске цркве нађоше у тешком положају, па раванички монаси одлучише да све манастирске ствари пренесу у Врдник. У ратовима крајем XVIII века, братство манастира Раванице играло је значајну улогу, посебно у време Кочине Крајине, када Турци за освету, 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају и пале Раваницу. Манастир је обнављан у време Карађорђева и кнеза Милоша, а највише за време архимандрита Дионисија Поповића Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне двадесет две године (1842-1864). Архимандрит Макарије Милетић је пуних тридесет пет година био старешина Раванице (1908-1943). За његово време на Видовдан 1939. године одржана је величанствена прослава 550. годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија су стрељали Немци на Бањици 25. јануара 1943. године.

У истакнутом историјском значају манастира Раванице, посебно место припада њеној цркви Вазнесења. У свим елементима она доноси нешто ново: и у архитектури, и у примени декоративне пластике и у живопису. Она је први споменик новог раздобља у развоју српске средњевековне уметности – Моравске школе, њеног најсамосталнијег стварања у оквирима византијског стила. Раваничка црква је преживела све катастрофе и сем рушења припрате крајем 17. века, остала је поштеђена. Године 1568. путописац Антон Пигафета, а 1789. и игуман Исаија, изричито тврде да је црква увек остала поштеђена. Пигафета бележи да постоје само четири градске куле, али се диви лепим и очуваним фрескама. Најопсежнија рестаурација цркве била је у почетку 18. века, када је припрата поново подигнута и добила потпуно нов облик. Остала архитектура цркве споља није скоро нимало изменила свој првобитни изглед.

Мошти Светог кнеза Лазара  донете су први пут у Раваницу 1390. године из цркве Светог Вазнесења у Приштини. Године 1690. раванички монаси у Великој сеоби носе са собом мошти у Сентандреју. Након седам година мошти су пренесене у Врдник у манастир Нову Раваницу где остају до 1942. На заузимање митрополита Јосифа, професор Радослав Грујић преноси мошти из Врдника у Саборну цркву у Београду.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 30. маја 1954. године доноси одлуку о преношењу моштију Светог кнеза Лазара у његов манастир Раваницу. Одлука се спроводи тек 1988. поводом прославе шестогодишњице Косовске битке. Мошти Светог кнеза Лазара свечано су испраћене из Београда 28. јуна 1988. године на пут по Србији дуг више од годину дана. На путу ка Раваници светиња је боравила у следећим местима: манастир Нова Раваница - Врдник, манастир Озрен код Тузле, манастир Троноша, Лозница, манастир Петковица, Осечина, Ваљево, манастир Ћелије, манастир Лелић, манастир Боговађа, Лазаревац, Аранђеловац, Топола, Крагујевац, манастир Жича, манастир Љубостиња, манастир Студеница, манастир Нова Павлица, манастир Грачаница, Приштина, Куршумлија, Прокупље, Ниш, Лазарица у Крушевцу, манастир Горњак, Ћуприја.