У Босни и Херцеговини, прошлост нас учи, уколико нема договора има сукоба. Свако ко жели мир, напредак и суживот једних са другима, мора показати елементарно поштовање према оном другом, његовом мишљењу, потребама и жељама. Договор је кључ опстанка ове земље, а они који се у њу куну, сматрајући се и представљајући њеним заштитницима, чине све да у овој измученој земљи посеју семе раздора, које већ одавно, нажалост, даје своје обилате плодове.

Сведоци смо да се политика, она која није само просто страначка и предизборна већ и дубоко деструктивна, по ову земљу и њен мир, снажно уплела и у Комисију за очување националних споменика, јер је више него очито да је покушај бошњачких чланова Председништва БиХ да наметну присуство страних чланова у овој Комисији ништа друго до изостављање консензуса као јединог прихватљивог решења за сва важнија питања ове земље.

Оно што се заједнички не договоримо никога не обавезује, а што се договоримо заједно ћемо и провести. Толико просто, једноставно и прихватљиво, а толико тешко и недостижно у овој нашој заједничкој земљи препуној апсурда.

Зар је толико тешко да уважимо једни друге, да компромисом дођемо до заједничких одлука, да се коначно научимо да прегласавање било кога није пут већ странпутица? Зар је немогуће доћи до заједничких одлука, до разумних решења која ће бити добра за све, па и за Комисију за очување националних споменика?

Да је воље, првенствено оне људске, политичка решења била би могућа, али се истрајава да се убаци неко са стране који ће тобоже радити за нашу заједничку корист. У такве науме не би поверовала ни мала деца, па не можемо ни ми који смо сведоци да је прегласавање, оно референдумско, одвело ову земљу на ратни пут на којем су страдале хиљаде невиних и Срба и Бошњака и Хрвата.

Зар нас време није ништа научило или ћемо, опет, поћи странпутицом прегласавања уместо да консензус буде темељ који ће ову земљу учинити снажнијом и пријатнијом за све њене народе?

Српска Православна Црква ће сачувати своју имовину и статус, али никада на уштрб других, нити ће то чинити тако што ће отимати или оспоравати туђе. Наш пут је пут разговора и договора, а то исто желимо и тражимо за Комисију за очување националних споменика, где домаћи стручњаци заједнички консензусом решавају заједничка питања.

На крају, рећи ћу оно што сам рекао неколико пута: Ако Босна и Херцеговина икада нестане, нестаће баш због оних који се данас представљају као њени заштитиници. Апсурдно, али истинито!

Епископ бихаћко-петровачки Сергије