Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије je молитвено присуствовао 15. марта 2026. Године, у Крстопоклону недељу, светој Литургији у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини.

Началствовао је протојереј Немања Ерак, секретар Епархије, уз саслуживање протођакона Ненада Новића, уз молитвено учешће игуманије Матроне и сестринства, службеника  епархијске канцеларије и верног народа. Беседио је владика Фотије:

- Часни оци, високопреподобна мати игуманијо, драга браћо и сестре, ево нас данас у трећој недељи Часног поста – у Крстопоклоној недељи, недељи која нам је дата за укрепљење, која нам је дата да проверимо своје могућности, колико смо или нисмо напредовали у подвигу наше вере. Чули сте из данашњег светог Јеванђеља да се помиње дрво крста Господњег у рају. Значи да је већ рај био предодређен да, живећи и хранећи се од тога крсног дрвета, Адам задобије вечни живот. Да су прародитељи Адам и Ева живели и хранили се од тога дрвета – дрвета крста – они би вечно живели. Међутим, они су пристали или су на неки начин били преварени од змије, тј. сатане, и почели су да једу од дрвета познања добра и зла, верујући и желећи да на тај начин постану, наводно, богови. Узвисили су се мимо благослова Божјег. То је та прва драма, драма која се десила још у рају, и она непрестано траје у нашим животима.

Непрестано смо пред избором да бирамо крст – распеће, и то нам се, наравно, увек чини страшно и покушавамо то да избегнемо. Али са друге стране, дрво познања добра и зла нам нуди знање од овог света, знања која нису толико дубинска да нас воде у вечност. Знање које Бог има једино је спасавајуће. Оно је било спасавајуће и у рају, али наши прародитељи нису успели да га послушају. Тако и ми врло често чинимо по својој слабости. Нећемо да неког питамо, да консултујемо свог старца, свог духовника, него покушавамо да живимо на своју руку и по својој вољи. То је оно што Црква не благосиља, него покушава да нас води управо путем којим је прошао сам Господ идући на страдање на Голготу. На том путу било је више станица, а било је и неколико падања под тежином крста. Господ је клецао и падао, значи морамо и ми тако нешто трпети. То је оно што нас прати у животу, браћо и сестре. Будимо људи вере, људи поштења, људи поверења. Нека људи, кад нас виде, виде у нама човека. Иако је распет, али и даље да виде човека. Распет човек је прави хришћанин.

Са друге стране, они који покушавају да живе у некаквом вештачки наметнутом весељу, то није оно што је хришћанско. Хришћанско се стиче крвљу. „Дај крв, а прими Духа“, говорили су свети оци. Када смо у посту, онда живимо у таквом периоду. „Крв“ дајемо својим подвигом, метанијама, праштањем, борбом са собом, борбом са својим несавршенствима, а за ту борбу Бог ће нам дати Духа Светог да нас укрепи да наставимо тај подвиг до празника Васкрсења, празника вечног спасења. Нека сте Богом благословени. Држите се, борите се. Чувајте се и будите хришћани у ово тешко време. Видите да су на све стране око нас ратови. Што више људи вичу и говоре: мир, мир – све више бивају ратови. Ми ту не можемо много да учинимо, али можемо да учинимо то да се непрестано молимо Богу, да Бог буде са нама и ми са Богом.

Извор: www.eparhijazt.com