Срп­ство је од­у­век има­ло про­блем с кич­мом, јер не­ће да се са­ви­ја! Упра­во за­то је кроз исто­ри­ју увек би­ло ме­та оних ко­ји ни­су мо­гли да га по­ко­ре, па су по­ку­ша­ва­ли да га сло­ме. Да­нас се та бор­ба ви­ше не во­ди ма­чем и то­пом, већ при­ти­ском, ти­ши­ном и под­му­клим по­ку­ша­јем да се на­род на­те­ра да сам од­у­ста­не од се­бе. Не тра­жи се ви­ше да бу­де­мо по­бе­ђе­ни, тра­жи се да са­ми при­ста­не­мо да клек­не­мо. На­па­ди на Српску Православну Цркву су пи­та­ње да ли ће Ср­би­ја оста­ти сво­ја или по­ста­ти ту­ђа, да ли ће има­ти кич­му или ће при­ста­ти да кле­чи. Цр­ква под при­ти­ском да­нас ни­је слу­чај­ност, то је ја­сан сиг­нал да је сам по­ре­дак по­чео да се ло­ми. Удар не иде ди­рект­но на Цр­кву, већ на ње­не љу­де, јер се зна да се ин­сти­ту­ци­ја нај­лак­ше ру­ши из­ну­тра, да се те­мељ ру­ши он­да ка­да се уз­др­ма­ју сту­бо­ви ко­ји га но­се.

То је ста­ри, про­ве­ре­ни ме­ха­ни­зам, без отво­ре­ног су­ко­ба, без мет­ка, без за­бра­не, уво­ди се страх. А страх ра­ђа ти­ши­ну, а ти­ши­на је оно што тра­же и во­ле, да Цр­ква пре­ста­не да го­во­ри, да се по­ву­че, да се за­пла­ши, да се сло­ми из­ну­тра. Ка­да се јед­ном при­хва­ти са­мо­цен­зу­ра, ви­ше ни­је по­треб­на ни­ка­ква си­ла. Ка­да Цр­ква ућу­ти, на­род оста­је без гла­са, без ослон­ца, без исти­не ко­ја га во­ди. А кроз исто­ри­ју, упра­во се та­ко нај­лак­ше спро­во­ди­ло да­вље­ње и тро­ва­ње јед­ног на­ро­да, не уда­ром спо­ља, већ гу­ше­њем из­ну­тра. Хри­шћан­ство ни­ка­да ни­је ишло за ду­хом вре­ме­на, оно га је ис­пра­вља­ло. Оно ни­ка­да ни­је би­ло слу­га вре­ме­на, већ ње­гов су­ди­ја. Је­ван­ђе­ље ни­је пи­са­но да би би­ло фен­си при­хва­тљи­во, већ да би би­ло исти­ни­то, да опо­ме­не и ис­пра­ви, да мо­ти­ви­ше и спа­са­ва, а не да ане­сте­зи­ра. И упра­во за­то да­нас сме­та, јер у вре­ме­ну ре­ла­ти­ви­зма и ла­жи по­сто­ји не­што што не при­ста­је на ком­про­мис, не­што што од­би­ја да се по­ви­ну­је!

Ово ни­је бор­ба за јед­ног про­фе­со­ра и ђа­ко­на или јед­ног па­три­јар­ха, ово је бор­ба за пра­во да Ср­би има­ју Цр­кву и да Ср­би­ја има кич­му. И ту не­ма по­вла­че­ња! У са­вре­ме­ним по­ли­тич­ким и дру­штве­ним окол­но­сти­ма, рет­ко ко­ји до­га­ђај има зна­чај сам по се­би. Ско­ро увек је реч о симп­то­му о по­ја­ви ко­ја ука­зу­је на ду­бљу, си­стем­ску про­ме­ну од­но­са мо­ћи, вред­но­сти и ин­сти­ту­ци­ја. Слу­чај при­ти­ска на Па­три­јар­ха срп­ског Пор­фи­ри­ја и ње­го­вог нај­бли­жег са­рад­ни­ка, ђа­ко­на и про­фе­со­ра Дра­га­на Ра­ди­ћа, упра­во је је­дан та­кав симп­том. На пр­ви по­глед, реч је о ака­дем­ској од­лу­ци о пи­та­њу рад­ног ан­га­жма­на, про­це­ду­ре, уну­тра­шњих пра­ви­ла уни­вер­зи­те­та. Ме­ђу­тим, та­кав опис је по­вр­шан и не­до­во­љан. Оно што се ов­де де­ша­ва ни­је пи­та­ње ка­дров­ске по­ли­ти­ке, већ пи­та­ње од­но­са из­ме­ђу две ви­зи­је дру­штва, јед­не ко­ја по­чи­ва на тра­ди­ци­ји, ду­хов­но­сти и кон­ти­ну­и­те­ту, и дру­ге ко­ја те­жи пот­пу­ној иде­о­ло­шкој ре­кон­фи­гу­ра­ци­ји јав­ног про­сто­ра.

У том су­да­ру, Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква ни­је слу­чај­на ме­та. Она је јед­на од рет­ких ин­сти­ту­ци­ја ко­ја, упр­кос свим исто­риј­ским ло­мо­ви­ма, за­др­жа­ва кон­ти­ну­и­тет, ауто­ри­тет и спо­соб­ност да де­лу­је из­ван окви­ра днев­не по­ли­ти­ке. Упра­во за­то она по­ста­је про­блем за оне ко­ји же­ле пот­пу­ну кон­тро­лу над дру­штве­ним на­ра­ти­вом. Је­дан од кључ­них аспе­ка­та овог слу­ча­ја је­сте уло­га Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду. Исто­риј­ски гле­да­но, уни­вер­зи­тет је био ме­сто сло­бод­не ми­сли, али и ме­сто фор­ми­ра­ња ели­те. Да­нас, ме­ђу­тим, у мно­гим де­ло­ви­ма Евро­пе, па и код нас, уни­вер­зи­тет по­сте­пе­но гу­би ту дво­стру­ку функ­ци­ју и по­ста­је ин­стру­мент иде­о­ло­шке се­лек­ци­је. Од­лу­ка ко­ја по­га­ђа са­рад­ни­ка па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја не мо­же се раз­у­ме­ти изо­ло­ва­но од тог про­це­са.

Она до­ла­зи у кон­тек­сту у ко­јем се све ви­ше ин­си­сти­ра на по­доб­но­сти, на уса­гла­ше­но­сти са до­ми­нант­ним вред­но­сним окви­ром ко­ји је, у су­шти­ни, се­ку­лар­но ли­бе­ра­лан и че­сто отво­ре­но ан­та­го­ни­сти­чан пре­ма тра­ди­ци­о­нал­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма. То не зна­чи да не по­сто­је фор­мал­не про­це­ду­ре, на­про­тив, оне по­сто­је и че­сто се ко­ри­сте као ле­ги­ти­ма­ци­ја. Али су­шти­на ни­је у про­це­ду­ри, већ у кри­те­ри­ју­ми­ма ко­ји сто­је иза ње. Ка­да се јед­на од­лу­ка до­но­си у ат­мос­фе­ри у ко­јој је од­ре­ђе­ни све­то­на­зор већ озна­чен као про­бле­ма­ти­чан, он­да она ни­је не­у­трал­на, без об­зи­ра на фор­му. Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква има по­себ­ну уло­гу у срп­ском дру­штву. Она ни­је са­мо ре­ли­гиј­ска ин­сти­ту­ци­ја, она је исто­риј­ски но­си­лац иден­ти­те­та, кул­ту­ре и кон­ти­ну­и­те­та. Кроз ве­ко­ве без др­жа­ве, без ин­сти­ту­ци­ја, упра­во је срп­ска Цр­ква би­ла та ко­ја је чу­ва­ла срп­ски на­род од пот­пу­ног рас­па­да. У том сми­слу, ње­на по­зи­ци­ја ни­је упо­ре­ди­ва са по­зи­ци­јом дру­гих ин­сти­ту­ци­ја у мо­дер­ном дру­штву.

И упра­во за­то она да­нас пред­ста­вља пре­пре­ку. Не за­то што се ак­тив­но су­прот­ста­вља, већ за­то што по­сто­ји као ал­тер­на­ти­ва. Као ме­сто ко­је не при­зна­је ап­со­лут­ни ауто­ри­тет са­вре­ме­них иде­о­ло­шких то­ко­ва. У вре­ме­ну ка­да се све ви­ше ин­си­сти­ра на ре­ла­ти­ви­зму, на флу­ид­но­сти иден­ти­те­та и вред­но­сти, Цр­ква оста­је ин­сти­ту­ци­ја ко­ја го­во­ри је­зи­ком исти­не, кон­ти­ну­и­те­та и по­рет­ка. И упра­во тај је­зик по­ста­је не­по­же­љан. Је­дан од ме­ха­ни­за­ма са­вре­ме­ног при­ти­ска је­сте пер­со­на­ли­за­ци­ја. Уме­сто ди­рект­ног на­па­да на ин­сти­ту­ци­ју, вр­ши се при­ти­сак на по­је­дин­це ко­ји су са њом по­ве­за­ни. У овом слу­ча­ју, реч је о са­рад­ни­ку па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја. Али тај из­бор ни­је слу­ча­јан. На­пад на бли­ске са­рад­ни­ке има дво­стру­ки ефе­кат. Пр­во, он ша­ље по­ру­ку са­мом па­три­јар­ху Пор­фи­ри­ју да он под­лег­не при­ти­ску и уце­ни. Дру­го, он ства­ра ат­мос­фе­ру стра­ха уну­тар са­ме ин­сти­ту­ци­је Српске Православне Цркве.

То је до­бро по­знат ме­ха­ни­зам. Он не зах­те­ва ди­рект­ну кон­фрон­та­ци­ју, већ по­сте­пе­но ства­ра­ње при­ти­ска ко­ји до­во­ди до са­мо­цен­зу­ре. У та­квом окру­же­њу, ин­сти­ту­ци­је по­чи­њу са­ме да се при­ла­го­ђа­ва­ју, да из­бе­га­ва­ју кон­фликт, да од­сту­па­ју од сво­јих по­зи­ци­ја ка­ко би из­бе­гле санк­ци­је. То је про­цес ти­хог ди­сци­пли­но­ва­ња. Из те­о­ло­шке пер­спек­ти­ве, овај слу­чај има још ду­бљу ди­мен­зи­ју. Хри­шћан­ство је од са­мог по­чет­ка би­ло у на­пе­то­сти са „ду­хом вре­ме­на”. Је­ван­ђе­ље ни­је при­ла­го­ђа­ва­но окол­но­сти­ма, већ је по­ста­вља­но као ко­рек­тив дру­штва. Тај прин­цип оста­је и да­нас. Цр­ква не мо­же да се при­ла­го­ди сва­ком вре­ме­ну, јер би ти­ме из­гу­би­ла сво­ју су­шти­ну. Ми­си­ја Српске Православне Цркве ни­је да бу­де по­пу­лар­на, већ да бу­де исти­ни­та! У том сми­слу, при­ти­сак ко­ји да­нас ви­ди­мо ни­је ни­шта но­во, он је са­мо са­вре­ме­на фор­ма ста­рог су­ко­ба. Су­ко­ба из­ме­ђу оно­га што је трај­но и оно­га што је про­ла­зно. Из­ме­ђу исти­не и агре­сив­не ли­бе­рал­не иде­о­ло­ги­је.

По­ли­тич­ки гле­да­но, кључ­но пи­та­ње ни­је ко је до­нео од­лу­ку, већ ко кон­тро­ли­ше на­ра­тив. У мо­дер­ним дру­штви­ма, моћ се све ви­ше за­сни­ва на кон­тро­ли зна­че­ња, на то­ме шта се сма­тра при­хва­тљи­вим, ле­ги­тим­ним и по­жељ­ним. У том кон­тек­сту, ин­сти­ту­ци­је као што је срп­ска цр­ква пред­ста­вља­ју иза­зов, јер оне ну­де ал­тер­на­тив­ни на­ра­тив. И упра­во за­то по­ста­ју ме­та. Не ну­жно кроз ди­рект­ну ре­пре­си­ју, већ кроз низ ма­лих на­па­да и ма­лих фор­мал­них од­лу­ка од­лу­ка ко­је по­сте­пе­но су­жа­ва­ју њи­хов ма­не­вар­ски про­стор де­ло­ва­ња. Овај слу­чај се не мо­же раз­у­ме­ти без ши­рег кон­тек­ста. Ср­би­ја се да­нас на­ла­зи из­ме­ђу два мо­де­ла. Јед­ног ко­ји ин­си­сти­ра на очу­ва­њу тра­ди­ци­је, иден­ти­те­та и ду­хов­но­сти, и дру­гог ко­ји те­жи пот­пу­ној ин­те­гра­ци­ји у гло­бал­не ли­бе­рал­не иде­о­ло­шке то­ко­ве. Та два мо­де­ла ни­су ну­жно у пот­пу­ној су­прот­но­сти, али у прак­си че­сто до­ла­зи до кон­флик­та.

Пи­та­ње је да ли Ср­би­ја мо­же да са­чу­ва сво­је ин­сти­ту­ци­је и свој иден­ти­тет, а да исто­вре­ме­но уче­ству­је у са­вре­ме­ним про­це­си­ма? Или ће, под при­ти­ском, мо­ра­ти да се од­рек­не се­бе? Слу­чај па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја и ње­го­вог са­рад­ни­ка ђа­ко­на Ра­ди­ћа ни­је изо­ло­ван ин­ци­дент. Он је по­ка­за­тељ јед­ног опа­сног про­це­са у ко­јем се пре­и­спи­ту­ју гра­ни­це из­ме­ђу ду­хов­ног и по­ли­тич­ког, из­ме­ђу тра­ди­ци­је и мо­дер­но­сти, из­ме­ђу сло­бо­де и кон­тро­ле. У том про­це­су, кључ­но пи­та­ње ни­је ко ће по­бе­ди­ти у по­је­ди­нач­ном слу­ча­ју, већ ка­кав ће по­ре­дак на кра­ју би­ти ус­по­ста­вљен. Да ли ће то би­ти по­ре­дак у ко­јем ин­сти­ту­ци­је има­ју са­мо­стал­ност и пра­во на соп­стве­ни иден­ти­тет, или по­ре­дак у ко­јем је све под­ре­ђе­но јед­ном до­ми­нант­ном ле­во ли­бе­рал­ном гло­ба­ли­стич­ком на­ра­ти­ву? Од­го­вор на то пи­та­ње не­ће од­ре­ди­ти са­мо суд­би­ну јед­ног про­фе­со­ра и ђа­ко­на Ра­ди­ћа или јед­ног Па­три­јар­ха срп­ског Пор­фи­ри­ја. Он ће од­ре­ди­ти суд­би­ну срп­ства у це­ли­ни. И за­то ова те­ма ни­је спо­ред­на!

Алек­сан­дар Ђур­ђев

Извор: politika.rs