Његово Високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије је замонашио 9. августа 2025. године у манастиру Светог великомученика Георгија у Добриловини искушеницу Биљану Врачар, давши јој монашко име Христина по Светој великомученици Христини.  

У свом архипастирском слову Митрополит Методије је казао да смо сви дужни, по својим моћима, иштући помоћ од Господа, гредећи путем који нам је Он показао и њиме први прошао, показујући својим примером да следимо и идемо тим путем:
 
„Поготово они који су се решили на један интензивнији начин хришћанског живота, у смислу да све оно што се у овом свету нуди, па и оно што је Богом благословено, због остварења интензивнијег односа и живота у Христу, они који крећу монашким животом одлучују се да се и тога лише и да живе посебним начином живота који им омогућава да што присније живе у заједници са Богом. Живот монашки није бег од овога света у смислу да не бисмо трпели недаће које носи овај свет и овај живот у који смо ушли, у матицу живота у који нас је Господ, по свом промислу и превечном плану свом пре стварања света, имао на уму све људе који су овде прошли овим земаљским шаром, укључујући сваког појединачно од нас и све оне који ће до Његовог другог доласка да се роде и уђу у ову матицу живота.

Дакле, не беже монаси од онога што овај живот пред њих ставља, идући у један комфорнији простор да би тако сачувани од недаћа овог света што лакше прошли до Царства небеског. Јер, овај пут монашки, који поједини бирају да иду њиме није, као што се некима чини, лакши пут у смислу избегавања тих недаћа и околности животних које свакодневица носи, него је мотив одабира тог пута љубав према Христу, не калкулантски, пиљарски однос куда би нам било лакше да се провучемо до свога циља. Ниједан пут који је хришћански истински неће бити без трња, камења и без стрмог успона, ходећи до Царства небеског. То нам је Христос рекао и на том путу, узевши крст свој на себе, крст је некад значио највећу срамоту и понижење и највеће страдања у то време кад је Он то изговарао својим ученицима. Римска империја је кажњавала оне које је хтела да умори најгором смрћу методом разапињања на крст. Узимајући крст свој на плећа своја добровољно значи бити спреман да распнемо на том путу све своје жеље и све прохтеве који нам се стављају и које наша телесна и људска, пала природа за којим вапи и тежи. Све то подастиремо под ноге Христове, љубави Његове ради за све оно што је Он учинио за нас. У мери те свести коју имамо о ономе шта је Бог учинио за нас не можемо размишљати о Њему шта је Он и ко је Он, јер је Он за нас, у смислу објашњења као појма, недокучив, али знамо делом ону љубав коју је Он за овај род људски показао и шта је Он за нас претрпео. И највише, не само читајући и слушајући о Њему, највише молитвом Њему остварујемо однос у заједници с Њим. И онда у тој тишини нашег односа, у клијети нашег срца и наше душе када Му се молимо и када у тој тишини осећамо Његово присуство, та тишина је језик којим Бог говори, не бука и метеж, понајпре бука и метеж наших мисли и помисли, не само ових спољашњих звукова, некад и кад ови спољашњи звукови утихну тек онда чујемо колика је бука и метеж у нашем уму помисли, мисли, брига, туге за оним што се десило раније, а зебње и страха од онога што наступа у будућности која долази.

Споља то може да буде и бука, и врева овога живота, али ако научимо да ослушкујемо Његов глас дубоко у нама и да Му се обраћамо, тада ћемо научити да направимо дистанцу од спољашњих околности које нам се дешавају и пуно јаче осећати Њега у дубини свога срца, него што преко својих чула, то не значи да не региструјемо спољашње догађаје, него што ти догађаји утичу на нас. Један космонаут је ових дана рекао, бивајући у некој капсули по 170 дана, отприлике пола године, посматрајући место где живи човечанство, ову земљу, направио је и ту просторну дистанцу и изјавио кад се вратио на земљу да је у једном тренутку схватио да је све око чега се ми у овом животу и на овој земљи грабимо и како смо организовали свој живот овде, да је све то једна велика лаж. И и све те берзе, и економије, сва та успешна места и успешан живот, сва та дипломатија и ратови који се воде у овом свету, све је то једна огромна лаж. Успео је да то сагледа тако што је направио једну врсту дистанце од места где се све то дешава и у којем је он био, а одакле никад то није успео да сагледа. Помогла му је та дистанца.

И ево, вечерас, наша сестра Христина је ангелски лик на себе узела. Ми смо обавезни да се вером и молитвом издигнемо не само до капсуле до које је дошао тај космонаут посматрајући земљу, него да се издигнемо у перспективу неба, неба не као просторне одреднице места где треба, докле треба достићи неком капсулом, него стања у коме треба да пребивамо у заједници с Богом. И та вера ће нас издићи изнад овог живота, вреве и сагледаћемо у пуном поимању нашег живота, света око нас, Христовим очима ћемо све сагледати из те перспективе и тада ће нам све бити јасно као и том космонауту делом што је постало јасно у тој капсули. На то смо призвани, јер молитва и вера једино нас могу издићи из ове долине плача, која се зове земља и у којој смо сви, целокупно човечанство изгубљено у својим жељама, мислима, спиралама виртуелног и непостојећег света. Само сада, овде и у овом тренутку можемо се срести са Христом, а све остало су психолошка времена кад себе пројектујемо у будућност - сутра ћу се помолити, сутра ћу почети да постим. Tо ништа не постоји, јер нам то нико није гарантовао, то је ментална апстракција, може бити, а не мора. По томе што се често дешава да буде, ми са сигурношћу подразумевамо да ћемо и сутра имати то време, а једини тренутак који имамо то је сада. Како се у њему будемо определили то ће нас определити за вечност.

То је једино што је дужна да уради сестра Христина и не само она. Кад су јој се предавале бројанице, дужна је да непрестано има у уму, у срцу и на својим уснама име Христово и молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Зато што нас то учи трезвеноумљу. Молитва нас чува у овом тренутку у заједници са Богом, а свака друга мисао, ко год се мало трудио, а сви који смо овде итекако смо се трудили око тога јер не бисмо били овде да присуствујемо овом чину, да нисмо почели макар први корак духовног живота. Сви који се молимо том молитвом знамо како нас пецају мисли, извлаче из овог тренутка и односа са Богом. Само то ако научимо, научили смо највећу мудрост и философију овога живота, начин на који треба живети и проћи кроз овај свет и кроз овај привремени живот. Ако Христа овде не осетимо, дубоко у свом срцу и не остваримо и макар делом не започнемо тај живот у Њему, засигурно да нећемо осетити ни тамо где се, можда, пројектујемо да треба да дођемо, па ћемо отпочети да живимо тим начином целог живота. Велика је замка демонска одлагање да урадимо нешто што је корисно за нашу душу.

Од овог тренутка не треба никад да одустанемо, колико год нам се дешавало да нам се помисли извуку, да се увек и изнова вежбамо и враћамо у овај тренутак, у дубоки осећај присуства Божјег кроз изговарање Његовог имена или у уму или на уснама, када смо сами што нам још боље помаже да очувамо пажњу. Сестри нашој Христини нека Света великомученица Христина буде на помоћи на овом дивном и благословеном путу на који је закорачила. Она се за њега припремала дуго. Сви ми са својим слабостима, немоћима на овај или на онај начин се спотичемо на том путу, али уопште није битно колико смо у њему успешни, у смислу како нам то добро иде, него је најбитније да никад од тог пута не одустанемо. Ако је потребно, нека нас и смрт затекне на том путу, трудећи се да се поправимо и да будемо нешто, онда ће нам Бог све дати као да смо стигли до жељеног циља. Вама Господ да да и молитву, и благодат и пажњу и свим хришћанима овога света и земаљског шара да се отрезнимо и да нас Господ вером и молитвом и пажњом издигне изнад метежа овог света, да у најбољем светлу истински појмимо себе и свет око себе, односно Христовим очима да гледамо све“.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка