У недељу, 5. октобра 2025. Године, високопреосвећена господа архијереји крушевачки Давид и горњокарловачки Герасим су служили свету Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у Ријеци.

Саслуживали су: протопрезвитер Саша Лончина, протопрезвитер-ставрофор Мићо Костић, протопрезвитер Јован Галамић, протопрезвитер Дарко Дугоњић, протођакон Вадим Новински и ђакон Ненад Матић. Беседио је митрополит Давид:

- Имамо благослов да вам се обратимо кратким тумачењем данашњег Јеванђеља по Матеју. Ко би желео и у дому своме да се у тишини загледа у текст, он се налази у Јеванђељу по Матеју, глава петнаеста, стихови од двадесет и првог до двадесет и осмог.
Оно што нам одмах пада на ум јесте да је један народ веровао да се спасење односи само на њега и његову нацију, а не и на све људе света. Изабрани народ је очекивао свога Месију и право на очекивање Месије приписивао је само себи, утолико је Месију, Спаситеља света, ограничавао у Његовом спаситељском делу. Тај избор само на изабрани народ Израиља није одговарао истини, нити је домострој спасења могао да се ограничи на ту меру. Спаситељ света је дошао због свих људи свих времена: и оних који су живели пре Њега, и за време Његовог спасоносног дела, као и за све који ће живети до свршетка века, па и за последњег човека који ће се родити пред Његов долазак, чиме ће, наравно, престати рађање људи и започети преображење и васкрсење њихово.

Но, нешто није било у реду ни са односом изабраног народа према осталима. Они су друге сматрали нижом врстом људи и на њихово име могле су се изговарати свакојака понижења, па и то да су они пси. Овај догађај описује и Свети апостол Марко и управо се сведочи у прилог тог мишљења да су сви други људи били нижа раса, нижа врста. А сирота Сирофеничанка, мајка своје болесне кћерке, сва се била заузела и свим својим бићем молила Онога који једини може помоћи. Знајући за то мишљење, Господ и циља да га сада, нашавши се у прилици, изобличи, да га укине, да га угаси. И ево прилике за то када ће Он из девојчице истерати злога духа. Ученици реагују и говоре: „Отпусти је, јер виче за нама“. А Он, као савршени Учитељ сваке приче, сваког дијалога, каже: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљевог“. И сада жена, мајка, не само потресена сусретом с Њим, него, како бисмо данас рекли, сва у траумама, у ранама душевним и телесним због своје кћери, вапи: „Господе, помози ми!“ На врхунцу те драме Господ пресеца чвор, данас бисмо рекли, ставља прст у око или трн на рану: „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“. Та реч одјекнула је најснажније, али жена захваљујући свом мајчинству и припремљена дугогодишњим страдањима остаје чврста, на ногама и неумољива у својој молби. Али на начин мудре жене, јер је кроз страдање и патњу стигла до смирења, до трпљења, до храбрости да једној таквој Личности не само одговори, већ и изрази своју мисао, знајући добро однос изабраних према многобошцима: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Један одговор који може да уследи само од стране човека прочишћеног кроз страдање или оног који се ухватио у коштац са њим, решен да издржи до краја. И Господ не остаје дужан на то већ сада пројављује сву своју мудрост, човекољубље и силу, као Онај који не само да влада ситуацијом, већ и целокупним дешавањем у поднебесју. Али, наравно, и благосиља ту жену речима: „О жено, велика је вера твоја! Нека ти буде како желиш.“ И онога часа кћи њена оздрави, али истог тог часа, и свих претходних, и све до рођења Месије, догађају се ствари у поднебесју које се дешавају само када је Месија, Спаситељ, у питању, а све, наравно, у човекољубљу, у духу спасења свих људи, искупљења њиховог и преображења целокупне твари.

Јер, на другом месту, Господ пита Своје ученике: „Шта кажу људи, ко је Син Човечији?“ А апостоли одговарају: „Једни кажу да си пророк Јеремија, Илија или неко од пророка.“ „А ви шта верујете – ко сам ја?“ – упита Господ. И апостол Петар одговара: „Ти си Христос, Син Бога живога!“ Христос – живи Господ, Син Божји – који је благоизволео да се, ради нашег спасења, оваплоти, да се добровољно понизи, како говоре Оци, и узме на Себе обличје слуге да би могао да приђе сваком уму и свакој души. Јер, само тако је било могуће исцелити стари свет, као што је и данас једино могуће, да се тек у сусрету умова и срца, у тој спрези, десе чудесне промене и да људи који су се окаменили од грехова и страсти поново постану живи. тј. да се у њима обнови лик Божји и сведочанство да Господ жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. А на све то Господ даје своје дарове који се сви сажимају у Светој Литургији, када нас Господ удостојава да нас управо Телом својим под видом хлеба и вина, као у дијалогу са Сирофеничанком удостоји да са Његове трпезе, са Његовог царског стола, примимо Живи Хлеб који је сишао с Небеса и испијемо Живу Воду која тече у живот вечни.

Дакле, нека наш коментар, наш осврт на ово Јеванђеље, сажет у неколике мисли, овде стане да бисмо могли кренути даље ка Трпези и ка светом Причешћу, имајући на уму да је смирење врховни духовни образац и закон, да је смирењем могуће не само све поправити и исцелити, него и васпоставити, а да су гордошћу, сујетом, егоизмом, нетрпељивошћу, богомржњом и човекомржњом све ствари унапред осуђене на пропаст.

Нека би нам господ дао Духа смирења и да развијамо духовне дарове којим смо оплемењени, обогаћени и задужени јер кључно питање ће бити шта смо урадили са својим даровима. Дар који све повезује јесте љубав. Дар љубави. Свима смо дужни љубави као и други људи нама, а наравно љубави не као осећања психофизичког него као благодати Божје на којој се созерцава лик Господа нашега Исуса Христа Јединога Спаситеља и човекољубца. Имајући то увек на срцу и на души благосиљамо вас, нашу дечицу духовну и заједно с вама прослављамо величанствено име Оца и Сина и Светог Духа свагда сада и увек и у векове векова.

Другог дана посете Епархији горњокарловачкој архијереји су у пратњи пароха ријечких обишли знаменитости града Ријеке као и храм Светог великомученика Георгија на Сушаку.

Извор: Епархија горњокарловачка