–Најјачи и најтрајнији темељ историјског пријатељства српског и руског народа јесте Православна Црква, вера и етос који се изражавао кроз мукотрпно страдање и борбу за истину и слободу оба народа, рекао је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије на научној конференцији Заједничка судбина српског и руског народа одржаној у Руском дому, у организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918. године.

Када се говори о српско-руским односима некако се као најчвршћи темељ узима сусрет младог принца Растка Немањића са руским монахом на двору оца му великог жупана Стефана Немање, који ће трасирати његов пут ка Светој Гори, примању монашког пострига у руском манастиру Русику и потоњем вишедеценијском служењу народу и земљи, који ће, управо њиме вођен доживети свој духовни и културни напредак широких размера.

Дакле, од Светог Саве до данас братољубље Срба и Руса изнедриће славне тренутке народних борби, историју коју ће исписати такође великани Лазар Хиландарац, Сава Владиславић Рагузински, Матија Змајевић и многи други. – У освит 20. века, град Ваљево и његова околина постаће симвбол страдања и патње, али и – рекао је епископ Исихије – топлог загрљаја српског и руског народа у стихији светске катаклизме и егзодуса од чељусти бољшевичке револуције. Управо о том периоду ратног разарања, незапамћеног у дотадашњој историји, чије је поприште био град на обалама Колубаре, говори и књига Заједничка судбина српског и руског народа у ваљевском крају 1900- 1939, чији је један од аутора виши архивиста Владимир Дамњановић, а која је представљена у оквиру научне конференције. 

– Писци ове књиге нас наново подсећају да је прва и најобимнија помоћ српском народу дошла од Светог цара Николаја Другог Романова, као и напорима руских елита да на сваком пољу друштвене активности помогну нападнутој и поробљеној Србији. Управо град Ваљево и његова болница током 1914. и 1915. године били су место где је преко тридесет руских лекара и медицинских радника пружало помоћ српској војсци и народу. Србија, иако измучена Балканским ратовима и Великим ратом, већ у другој деценији 20. века шири своје руке и прихвата руске избеглице пред стихијом Октобарске револуције. Тако је град Ваљево постао уточиште и нови дом за руске емигранте, који су својим радом оставили неизбрисив допринос развоју просвете, културе, медицине и архитектуре – казао је у похвалном слову делу архивиста епископ Исихије, архијерејском службом везан за Ваљево, а рођењем за Москву, делу које пружа драгоцен допринос култури сећања двају народа на заједничке борбе и љубав у Христу Господу коју су неговали њихови најврлији духовни изданци и која до данас траје и на чување обавезује.

Међу учесницима конференције били су: министар-саветник Аамбасаде Руске Федерације Александар Николајевич Конањихин, државни секретар Никола Вукелић, старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев и архивисти Владимир Дамњановић и Борис Миливојевић.

Извор: Епархија ваљевска