Таман када смо очекивали да ће перо Мустафе Церића мало одморити и све нас оставити на миру, поменути се, опет, дрзнуо да очита „моралну лекцију дана“, како је сам назвао обраћање свима нама који смо се, ето, осмелили да изнесемо свој став о његовом сулудом предлогу о оснивању „Босанске православне цркве“, чије оснивање, верујем и знам, никада неће дочекати.

Иако се господин Церић првобитно бавио жељом да Босна и Херцеговина добије своју аутокефалну „Православну цркву”, његово ново обраћање у фокус ставља злочине, па тако са „цркве” прелази на Сребреницу, подилазећи онима којима је најлакше манипулисати, а то су управо они за чијом пажњом господин Церић очајнички чезне.

Заробљеном у свету сопствених илузија, за господина Церића историја почиње 1992. године, а завршава у Сребреници. Све ван тога за њега не постоји, јер га занима само оно на чему може подићи свој пољуљани углед међу Бошњацима.

Док помиње Сребреницу, коју Српска Православна Црква никада не користи у јавној сфери да случајно не би повредила било чије осећаје, Церић вешто заобилази Кравицу, а о Јасеновцу, Пагу, Гаравицама, Шушњару, Пребиловцима и стотинама других стратишта не слови ни слова, јер то у његовом имагинарном свету и не постоји.

Нисмо га чули да је осудио што се на Гаравицама пуштала електронска музика, што је стратиште постало место где се санкају млади Бишћани, што се на спомен-плочи на Шушњару перу теписи, јер је за њега само Сребреница место страдања док ниједно друго нити постоји нити га занима.

На тај начин Мустафа Церић сеје семе нових подела, сукоба и ратова, јер нам пажњу усмерава само на оно што његове очи желе да виде, не знајући да памтимо много више, много дубље, јер припадамо оном народу над којим је почињен истински геноцид.

Док нас изнервирано упозорава да је „доста нашег безобразлука“, Мустафа Церић се уплиће у коло сопствених лажи, тражећи да „их пустимо на миру“, а управо је он тај који сеје немир, који се петља у ствари које га се не тичу само да би добио на важности која му се поодавно измакла испод ногу.

Али, Мустафа Церић не би био то што јесте када не би изненадио самог себе. Он, као дакларисани муслиман, пише писмо цариградском патријарху са надом да ће исти признати аутокефалност путујећем циркусу Мираша Дедеића, који је познат и као „Црногорска православна црква“.

Уверен је господин Церић да ће се потом патријарх Вартоломеј позабавити и статусом Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини, који га жуља као каменчић у ципели.

Није јасно где престаје Мираш а где почиње Мустафа, јер овакав верско-политички ролеркостер није виђен на овим просторима. Зато нас не чуди што Церић не одустаје од својих сулудих тежњи које не користе ником осим његовој властитој самопромоцији.
Без намере да даље полемишемо са бившим реусу-л-улемом, као и да бисмо избегли било какву врсту непотребне конфронтације са браћом Бошњацима, али као народ чији су преци били робље пуних 415 година и над којим је касније почињен геноцид, јасно поручујемо да нема тог Мустафе Церића који ће нам зачепити уста. Ни сад, нити икада!