„Духовна браћо моја (сестре моје) и сапостници, када се молите, не заборављајте мене, него гледајући мој гроб, сећајте се моје љубави, и молите Христа да дух мој смести са праведницима“*

Дана 21. јануара 2026. године у манастиру Љубостињи светом Литургијом и чином монашког опела отпраћена је у вечни спомен монахиња Христина, игуманија манастира Љубостиње, која је пастирски штап у својој десници држала пуних тридесет година, а монашку ризу на себи носила осамдесет и две године. Чинове достојне поштовања и наклона.

„Спаситељу, прослави на небесима ону која је свет напустила и у чесном животу побожно поживела“*

Мноштво народа, свештеног клира и монашког реда заједно са Митрополитом крушевачким г. Давидом, окупио се и храму Успења Пресвете Богородице и у љубостињској порти како би узнели молитве ради вечног блаженства и исказали поштовање према Христини, знаменитој монахињи и игуманији.

Светом Литургијом са заупокојеним прозбама началствовао је протојереј-ставрофор Драги Вешковац, секретар Његовог Високопреосвештенства, проповедајући о личним дирљивим и упечатљивим духовним сусретима које је имао са старицом и начелницом љубостињском кроз многе протекле године. Док је монашким опелом началствовао Високопреосвећени Митрополит крушевачки г. Давид, изневши беседу, опроштајну реч и утеху свом присутном народу, указујући велико поштовање и уважавање које има према ангелском лику игуманије љубостињске Христине.

„Сведржитељу Господе, душу слушкиње Твоје упокој у насељима Праведних, где светлост Твоја сија свима достојнима, једини много Милостиви“*

Сабрали су се у Љубостињу многи. Они са којима је мати Христина делила хлеб и реч, тугу и радост, молитву и ревност, али и они који је нису лично познавали - показавши велику наклоност према старици и њеним годинама у подвизима и бдењима.

„Блажен је живот пустињака, окриљују се божанском љубављу“*

На последњи целив пришли су и њени сапутници - монаси и монахиње, из многих светих српских манастира. Поштовање према мати Христини указао је и народ трстеничког и љубостињског краја заједно са њеним мештанима из Љубостињског Прњавора који су је сви до једног поштовали као њихову игуманију. Дошли су и њени Херцеговци како би се поклонили њеним делима и заслугама, оправдано поносни што су поникли из истог камена и крша херцеговачког, камо је и њихова земљакиња Христина.

Монахиња Христина, игуманија љубостињска

Игуманија Христина Обрадовић родила се 20. децембра 1931. године у Седларима у Поповом Пољу у Херцеговини, од оца Душана и мајке Јање. Крштено име јој је било Велика, и једино је женско чељаде, од укупно шесторо благочестивих и христољубивих родитеља. Пред усташком рацијом и стравичним покољем, породица Обрадовић одлази возом преко Дрине и настањује се у Младеновац. Старији Великин брат Милорад, заволевши монашки лик уз Светог владику Николаја у Жичи, постаје искушеник жички, да би касније прешао у овчарску Свету Тројицу, где је замонашен са монашким именом Христифор. Његовом утабаном монашком стазом кренула је и његова сестра Велика са својих тринаест година, као искушеница манастира Јовање 1944. године у Овчару. После тешког обољења бубрега, по препоруци брата Христофора, искушеница Велика долази у Љубостињу 1947. године код чувене игуманије Варваре (Миленовић). После смрти оца Душана, у Седларима, мајка Јања одлази сину Христофору 1949. године у Јошаницу и после неког времена монаши се и добија име Јелена.

Искушеница Велика, показавши се веома вредном у раду и подвигу, бива замонашена у Љубостињи 1951. године добивши име Христина. У манастиру Љубостиња обавља све послове показујући се ревносна у молитви, раду и послушању. Својом харизмом привлачила је пажњу оштроокој игуманији Варвари, која је грли к себи и поставља за личног возача. Христина је била вешта и са уздама и за воланом. 

Након смрти игуманије љубостињске Варваре, 1995.године, владика Стефан (Боца) поставља монахињу Христину за нову игуманију љубостињске обитељи. Достојна ове службе, пред Господом и Светом Ефросинијом (царицом Милицом) првом игуманијом љубостињском, Христина смирено носи јарам љубостињски бринући о својој деци, сестрама, манастирском економијом, као и о духовним животима многих мирјана који су у њој видели духовну мајку. Последње месеце и дане провела је ова старица на постељи, предавајући се смирено и покорно вољи Божијој. Са болесничке постеље призвала је многи свој народ, духовни децу, свештенике, монахе и свога Владику Давида, како би проговорили са њом још коју мудру реч, прећутали минуте уз уздахе и трептаје срца, или пак опраштајући се у миру и љубави.

Упокојила се на Крстовдан 18.(5.). јануара 2026. године, у својих деведесетпет година, предавши душу Господу спокојно, у миру, достојанствено, примивши бесмртну Храну, свето Причешће, тело и крв Христову - показавши себе „достојном блаженства“.

„Ону Христе, која је Теби служила на земљи испосништвом и православљем, прослави, Спаситељу, на небесима“*

(*Стихови из чина монашког опела)

Извор: Епархија крушевачка