Високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки  Методије и захумско-херцеговачки и и стонско-приморски Димитрије и преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, дремвитски Давид, пакрачки и славонски Јован и диоклијски Пајсије служили су 24. јануара 2026. године свету Литургију.
 
Началствовао је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. У току службе је извршена канонизација Светог свештеномученика Михаила (Барбића). Акт о канонизацији је прочитао протојереј Игор Балабан.
Митрополит Јоаникије је том приликом истакао да је новоканонизовани свештеномученик Михаило (Барбић) свој кратки земаљски живот проживео у великом труду ради славе Божје и водио живот испуњен смислом и добрим делима идући трновитим путем за Христом.

„Дакле, од младости своје, боље рећи од свога детињства, желео је да буде свештеник по угледу на свога великога стрица – протојереја дубровачког Саву Барбића, који је такође страдалник Христов из Првог светског рата. Образовао се млади Михаило колико је год то било могуће у то време у Кртолима, Дубровнику, Задру, Сарајеву, зналац језика, желећи да што пре прими благи јарам Христов, односно свештеничку службу. Желео је да служи у својој Боки и то баш у своме завичају Кртолима, мада је знао библијску реч: Нема пророк плате у месту своме.

Свештеномученик тадашњи Митрополит дабробосански, велика личност,  један од првих страдалника усташко-националистичке окупације у Босни и Херцеговини, када је видео младога Михаила, почетком двадесетих година – полетног, интелигентног, пуног вере и ревности, талентованог, доброг појца, спремног да прими свештеничку службу, хтео је да га остави код себе у Сарајеву, да му буде саслужитељ, али он је хтео да иде ка своме завичају. Био је парох морињски, а потом кртољски, вероучитељ, потом и војни свештеник. Шта видимо? Да је цело време брусио свој карактер. Бавио се и писањем. Објављивао је и краће и дуже чланке у црквеној штампи. Велики родољуб. Оснивао патриотска удружења, кола српских сестара, покретао омладину, био магнет за млади свет. Када је тражио од Епископа бококоторског Кирила, човека за кога је један свештеник рекао да има анђелску душу, па кад је тражио од њега да пређе на кртољску парохију,  он је рекао: Сачекај, биће времена и за то. Видео је његове велике успехе у парохији морињској и хтео је да он ту настави. Касније он, у време Митрополита , а касније Патријарха српског Гаврила Дожића долази у Кртоле. Коначно се враћа своме месту, своме завичају, својим пријатељима, својој родбини и покреће велико дело.

Једно од његових великих дела је почетак обнове манастира Превлака. Прослава јубилеја цркве Свете Тројице, задужбине Катарине Властелиновић. Долазио му је тадашњи митрополит Гаврило Дожић у посету и толико је био задовољан његовим радом да га је, када су се поздрављали, загрлио и као отац сина пољубио и благословио. Велики, строги и помало горопадни, али велики ауторитет Гаврило Дожић да покаже такво осећање према своме свештенику, то се ретко догађало. Када Бог објављује своје свете, онда и свака ситница из њиховога живота гледа се из неког новог угла, из небеске перспективе. Да ли је велики и духоносни митрополит касније свештеномученик Петар Зимоњић, предосетио да ће, тада још млади богослов, бити његов саслужитељ у Царству небеском као свештеномученик? Да ли је Владика бококоторски Кирило, који је имао анђелску душу, као што говораше један свештеник, видео у младом свештенику Михаилу човека анђелске ревности и анђелске службе? Претпостављам да је било и тога, али како се то све догађа?

Божји људи, нарочито они који су велики покретачи као што је био Михаило, не могу проћи својом животном стазом, а да нема зависти, да не наиђу на пакост, на подвале. Ако су Господа Исуса Христа људи из Његовога народа оклеветали и осрамотили и разапели, па шта онда да очекују они који до краја иду Његовим стопама. А Михаило је доживео ту судбину нажалост, од својих  ближњих, можемо рећи браће – не по крви, али од веома блиских познаника, парохијана појединих. Међутим, то су била времена великих искушења, ратно време, зло време, народ подељен и свештеномученик Михаило, колико је год могао, мирио је народ, спашавао људске животе, штитио своју паству, дао све од себе да што више помогне своме народу. Али такви угледни свештеници који могу да повуку народ за собом сметали су, знате коме –  онима који су тада преузимали власт. Оклеветан је на најсрамнији могући начин. Међутим, све те клевете су се врло брзо показале лажима. Пре свега, да је нешто Михаило заиста био крив, они би то доказали, они би му судили и они би објавили да је он учинио.

Међутим, нити је било суђења, ни пресуде, него мучење у злогласном которском затвору. Не знамо тачно, постоји једно предање да је ту задављен и да је бачен у септичку јаму, послије да је та јама испражњена… Дакле, он је као Христос Господ што је пострадао на крсту – својим страдањем уподобио се Христовоме крсту и Његовоме страдању и Његовој смрти, али као што се Господ Исус Христос прославио кроз своје страдање и својим васкрсењем се јавио као победитељ смрти и својим васкрсењем увео и нас у славу Његове победе и новога вечнога живота, тако је свештеномученик Михаило, идући за Христом заслужио вечни венац славе и правде Божје. Као што Свето писмо каже: Спомен је праведник са похвалама и душе њихове су у руци Божијој. Све је учињено и после његове мученичке смрти да се његов спомен затре. Да се његово име не помиње. Можемо само мислити како је прошла његова породица послије рата. Али, Божји промисао је био такав – они су изгубили оца, али су добили свеца, свештеномученика за заштитника њиховог дома и за молитвеника пред престолом Божјим, па ево из овога данашњега момента можемо да се осврнемо и да кажемо да је ова породица од Бога изабрана и од Бога награђена и почаствована.

Али, наравно, та почаст је дошла кроз велико страдање. Дакле, све су те лажи, које су бачене на свештеномученика Михаила брзо разобличене и видите, један моменат. Једно је кад човек пострада пред свима јасно и часно и сви одмах виде да је његово страдање било часно, али је много веће страдање кад човек пострада за Христа часно, али буде оклеветан. И потпуно сам уверен да је много већа слава оних који су и пострадали и били оклеветани, па се покаже да су те клевете биле лажне и ево, Бог је пројавио његову славу. Ко је први разобличио лажи о свештеномученику Михаилу? Један Кртољанин од кога се у то време то тешко могло очекивати. Био је идеолошки некада на другој страни, али по својој савести, и врло храбро и часно, посведочио је и разобличио те лажи које су бацане на свештеномученика Михаила Барбића. То је честити Васко Костић – морамо поменути његово име. У нове време, мало више се потрудио око тога и његово лепо житије је написао професор Ненад Милошевић и ми кад смо се добро упознали са биографијом оца Михаила, решили смо да га предложимо Светом Архијерејском Сабору, да га наша Црква приброји лику светих што је и учињено на најсвечанији начин, на заседању Светог Архијерејског Сабора у мају прошле године, без икаквог приговора.

Просто, његова слава је заблистала из оног света и сви ми данас имамо ту прилику да се молимо новом свештеномученику, да прославимо једнога вернога служитеља олтара Господњега, да истакнемо његове заслуге као пример свима нама како треба бити чврст и у најтежим временима, како треба служити Господу и својим речима и добрим делима и ако треба и мученички пострадати за своју веру, о чему очигледно свештеномученик Михаило, када је дошао тај моменат није имао никаквог двоумљења и пострадао часно. Кад човек од младости крене и служи Господу и стално напредује и бруси свој карактер, видимо и по томе што је изабран за војног свештеника. Тада нису бирали млакоње и некарактерне људе, слабиће да буду војни свештеници, него јунаке и наравно, таквом човеку, сваком разумном је било јасно да се не могу приписати недела, а нарочито не издаја.

Видите како то Бог све уређује да спомен свештеномученика Михаила заблиста у свом пуном сјају данас овде, баш у месту где је он пострадао, а они који су га клеветали да се постиде и да се покају. Има још понеко жив који памти та времена. Они који су учествовали у разапињању и клеветању свештеника Михаила су давно пред лицем Божјим. Он је свима опростио и они су се пред Богом измирили, тако да се и ми овде измиримо по угледу на њих који су се измирили на небесима, да једни друге загрлимо, јер прослављање спомена светих, истовремено је и ширење братске љубави и слоге. Да отворимо срца своја. То је порука свештеномученика Михаила за Бога и за ближње своје, да се у срца наша усели љубав божанска и онда ће свакако да се умножава и љубав и слога међу нама. Дај Боже Свети мучениче Михаило, новопросијавши, моли Бога за нас“ – закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Владика Кирило је је подсетио на речи Светог аве Јустина Поповића да је живот светих продужени живот Христов кроз време, додајући и реч апостола Павла који је рекао да он довршава страдање Христово на телу своме које је Црква.

„Дакле, мученици такође савршавају оно што је Христос већ поднео за нас, ту свеискупљујућу жртву, али у тајни Свете Тројице од Оца, Сина у Духу Светом, Дух Свети кроз Цркву савршава у времену оно што је Христос већ завршио. То је тајна нашега спасења. Тако мученици најтешње сарађују са Христом, јер до смрти сведоче о истинитости Његовог учења и Његовога домостроја спасења.

Кроз то мученичко страдање, освећује се и сва твар. Сва твар вапи да се јаве синови Божији. Тако и ово дивно место – Бока Которска, које може да се сравни са рајским насељима, оно тражи и иште и вапи за освећењем, и њени синови нису закаснили да се јаве пред Христом. Тако, ево Михаило придружује се том лику светих, свих светих, али и лику светих из Боке Которске –  Превлачким мученицима, затим свештеномученику Јоаникију Липовцу који је из ових крајева, затим Кирилу Цветковићу – архимандриту који је овде дјеловао и одавде пошао на проповед и на мученичко страдање. Севастијан Дабовић је пронео славу Боке до крајњих граница света, до Лос Анђелса, чак је био и до Јапана у својој проповеди. Преподобни наших дана и многи други и знани и незнани, јер Црква Божја уписује оне који треба да буду узор и пример, али Бог зна ко је све убројан у свете и спасене. Тако се њима придружује и протопрезвитер Михаило који данас стоји пред престолом Божјим и моли се за нас и за Боку.

Радује се Бока Которска јер се сва твар освећује кроз подвиг синова Божјих. Радује се Црква Божја тој благовести коју нам је пре свега упутио митрополит Јоаникије, а потврдио наш Архијерејски Сабор, јер свака канонизација је нова благовест, нова радосна вест. Радује се Црква овде која се утврђује молитвама и подвигом светих мученика. Радују се његови преци и потомци, јер кроз подвиг једног од људи који угоде Богу, они бивају оправдање и за своје претке и за своје потомке пред Богом. Радујемо се и сви ми данас и благодаримо нашем домаћину на позиву да учествујемо на овом великом слављу.

Нека Бока Которска, лепа Бока буде још лепша, а и да буде украшена не само природним лепотама него и тим анђелским душама о којима је говорио митрополит Јоаникије – да их буде више и тако да сви заједно уђемо у мозаик Цркве Божје, у то здање Цркве Божје које се гради за Царство небеско, довршујући у времену, у Духу Светоме, оно што нам је Христос већ припремио – станове код Оца свога на небесима. Амин, Боже дај“ – закључио је Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.

Извор: Митрополија црногорско-приморска