У суботу, 14. марта 2026. године, са почетком у 17 часова у фоајеу Основне школе Свети Сава у Источном Новом Сарајеву биће одржано представљање књига ђакона Божидара Васиљевића Жакард и Дух дише где хоће.

У делу Дух дише где хоће мр Божидара Васиљевића, нашег угледног ђакона и узорног докторанда теолошких студија, можемо да видимо велики спектар религиозних нијанси, али оно што одликује ово дело је она квалитативна нијанса универзалне и православне вечности, наводи у рецензији г. Горан Раденковић, Богословије Светог Саве, и наставља:

Васиљевић нам описује пажљиво и минуциозно све догађаје новије историје хришћанске Цркве под призмом православног Христа, под призмом вечности (Sub speciae aetеrnitatis). Свето Предање обухвата читав хришћански живот и Евхаристијом се простире на све хришћане и на сва времена. Литургијски ритам прати и живе слике новозаветне историје, као и перикопе о једином Светом који је милошћу дао светост, о Господу Исусу Христу. Штиво обухвата различите жанрове апсорбоване из богатог јудео-хришћанског наслеђа. Жива хеортологија прати ово дело кроз сегменте хришћанске историје, где се саборно одлучивало о истинама вере, о целини спасења и исцелења, али не индивидуално утилитарног спасења, како се то најчешће доживљава, него сотирологија у заједници са свима светима.

Ова студија се са лакоћом креће кроз историју светоотачког богословља, кроз кападокијску синтезу, као и кроз све тринитарне девијације које се одражавају на нашу модерну Црквену историју. Кроз текстове ћете осетити христолошка трагања за богочовечанском равнотежом, где је Црква Духом Светим вешто избегла антрополошки песимизам и антрополошки максимализам и прометеизам модерног човека. Оно што се надвија над Васиљевићевим богатим мозаиком јесте обожење човека и његово сједињење са Христом, тј. успостављање Христовог лика у човеку. Ауторова духовно-образовна мисао хришћанства је избегла индивидуалистичку концепцију у којој се циљеви – прогрес, правда, једнакост – процењују само са становишта индивидуалних права и где се друштво схвата само као колекција атомизованих јединица, као отуђење, егзистенцијални вакуум и деперсонализација, наводи проф. Горан Раденковић.