У тишини Велике суботе, када Црква стоји пред тајном гроба Господњег, а срца верних тихо ишчекују светлост Васкрсења, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, служио је Његово Преосвештенство викарни Епископ јенопољски г. Никон.

Велики број верних је у тишини и побожности учествовао у богослужењу, сведочећи веру која не посустаје ни пред гробом, већ управо у њему препознаје почетак победе живота. У олтару су са страхом Божјим и љубављу прислуживали богослови – рипидоносци, док је за певницом појао Византијски хор Мојсије Петровић. После читања јеванђељског зачала пригодном беседом се обратио владика Никон:

– Ова Велика недеља већа је од свих недеља, као што је и Велика субота већа од свих субота, по величини догађаја који су се у њој збили. У овој светој седмици стојимо пред тајном страдања и љубави Божје према човеку. Бог наш ствара живот из небића у биће, али не живот који постоји сам за себе, већ живот по узору на Свету Тројицу – живот у заједници, у љубави, у непрекидном односу. Човек је створен као круна творевине, по лику и подобију Божјем, призван да живи у заједници са Творцем, али и са читавом творевином. Све у васељени сведочи о тој повезаности – од небеских сила до најситнијих честица. И човек је створен да живи у тој заједници, у живом односу са Богом. Међутим, падом, кроз превару змије, човек се удаљава од извора живота. Од тада почиње трагедија људске историје, али и непрестана чежња за повратком Богу. Ипак, човек није изгубио свој позив. Он и даље носи у себи потенцијал да се врати Богу, да обнови заједницу са Њим. Управо зато у овој седмици слушамо како Бог не жртвује ништа мање него Сина свога, да би Његовом жртвом спасао читав род људски. Страсна седмица пуна је догађаја који нас уче како да живимо путем Христовим. Видимо Христа који на Крсту говори: „Жено, ево ти сина“, и: „Сине, ево ти мајке“ – дарујући љубав и у највећем страдању. Видимо апостола Петра који се три пута одриче Христа, али се потом каје, и Господ му опрашта, јер је вера остала жива у његовом срцу. Видимо и два разбојника распета са Христом: један хули, а други се каје и говори: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“. И управо тај разбојник, у последњем тренутку свога живота, задобија рај. У томе је сва лепота и чудо хришћанства – да покајање никада није касно, да један искрени уздах може променити вечност. Адам није успео да сачува заједницу са Богом и изгубио је рај, али кроз Христа се рај поново отвара. Оно што човек није могао сам, Бог је учинио за нас. Зато све ово није само прича о прошлости – све се то дешава данас и сад. И ми смо позвани да уђемо у ту тајну, да се определимо, да ли ћемо бити са Христом или далеко од Њега. И већ сада, стојећи пред тајном Крста, можемо да наслутимо радост Васкрсења и да у срцу запевамо: Радости моја, Христос Васкрсе!

Извор: Храм Светог Саве