На Духовски понедељак 1. јуна 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски г. Јован је служио свету Литургију у Старој цркви у Крагујевцу поводом Литије Града Крагујевца.

Митрополиту Јовану су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста; протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић архијерејски намесник крагујевачки; протојереј-ставрофор Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички; протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма у Крагујевцу; протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве у Крагујевцу; протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, игуман денковачки Онуфрије; јеромонах Јован (Прокин); протонамесник Владан Костадиновић, игуман Пајсије из манастира Светог Пајсија у Шуљковцу; ђакони Мирослав Василијевић и Лазар Марјановић. Појао је хор Пресвете Богородице Саборног храма у Крагујевцу.

Беседом се верном народу обратио ректор Богословије Светог Јована Златоуста, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић:

„Лепа и знаковита синтагма, која претпостављам многима пада на памет када се нађемо у овом простору. Она је већ коришћена као наслов и неких књига, неких телевизијских емисија, а она гласи дарови наших предака. Кад год се нађемо у овом простору Милошеве цркве, порте те цркве Старе скупштине, чини ми се да је врло јасно и логично да нам та синтагма падне на памет. Налазимо се у простору дара наших предака. И оно што рекао бих, можемо прво да закључимо из те синтагме, јесте да нико не живи само од онога што створи, што сам створи. Сви смо ми наследници. Наследили смо језик којим говоримо, наследили смо богомоље у којима се молимо, наследили смо обичаје који нас обликују. Један од тих простора је свакако ово, и сад је, као и сваке године, прилика да се сетимо кнеза Милоша, једног од највећих задужбинара модерне Србије. Браћо и сестре, од тог периода, од 1818. године, кад је почела да се зида ова црква, па до дана данашњег, сложили бисте се са мном да Србија никада није била богата, и вероватно и неће бити никада у историји богата, онако, оним богатством и оном количином богатства којом могу да се похвале неки велики народи.

Али оно што видимо и што нам је потпуно јасно и код кнеза Милоша и код народних вођа који су стварали темеље модерне Србије, јесте несумњива визија, народна, пре свега визија, и она је за њих била нераскидиво повезана са вером. И 1818. године Србији је много што шта недостајало, вероватно више него данас, али је кнез Милош градио Цркву, и ову, као и многе друге задужбине, и у Горњем Милановцу, и у Аранђеловцу, и у Београду, и у Пожаревцу, и на многим местима и градовима Србије, што свакако означава и његову стратегију, и његову визију, али исто тако и визију народних вођа тога периода. Јер по речи Господњој да не живи човек само о хлебу, тако исто ни један народ не живи само о хлебу. Јер уколико будемо водили бригу, као свако од нас појединачно, али и као народ, искључиво о материјалним стварима, а занемарили душу своју, брзо ћемо све то изгубити. Јер као што и појединац има душу, тако исто и народ има своју душу. И та душа народна треба да се гради.

Основна храна душе, рекао бих, и сваког човека појединачно, али и колективно, јесте светиња. И то су знали сви народи кроз целу историју човечанства. Кад читамо старе античке историчаре и путописце, један од њих ће рећи да је походио широм света, многе градове и да је налазио градове без утврђења, и без војске, без позоришта, али и никада није наишао ни на један град у коме не постоји храм. Дакле, то је основна, рекао бих, нит, историјска нит, да човек вероватно без свега може да живи, краће, дуже, зависи сад о чему говоримо, али да не може да живи без светиње.

Ево ја бих вас подсетио да се пред нама у овим данима дешава заиста истинско чудо. Дакле, оно, мислим пре свега на догађаје у храму Светог Саве. Дакле, где имате испуњавање, манифестацију заиста душе народне, и испољавање наде и чежње за светињом. То је оно, браћо и сестре, о чему сам мало пре говорио, дакле, да човек без свега може, али без светиње не може. И то је исто тако оно што су наши преци врло добро знали, почевши од Милоша, па онда редом све народне вође. Али, браћо и сестре, и Милош је био нечији наследник. Није Милош написао Јеванђеље које је слушао недељом и празником овде у цркви. Није Милош створио Цркву Христову. Дакле, и он је наследио нешто од својих очева. И тако редом. Дакле, сви смо ми, заправо, нечији наследници. И можемо тако да идемо од Милоша, па до Немањића, и Светог Саве, па до Кирила и Методија. И најзад до Апостола и самог Господа. И то је оно што називамо предање. Ми обично кажемо да је предање оно што наслеђујемо и предајемо с колена на колено. Песме, обичаје, приче које има сваки народ. Али предање није само то.

Шта је оно што повезује Апостоле на дан 50. у Јерусалиму и Светог Саву у Жичи, Кнеза Милоша овде у Крагујевцу и нас овде сабране? Дакле, јасно вам је да ту постоји нешто што нас повезује. Као што је свака река иста иако пролазе воде и вода никада у њој није иста, али је река иста. Тако је исто и Црква иста, иако се у њој смењују генерације. Долазе нови људи, стари људи умиру и одлазе, али је Црква иста. Дакле, постоји нешто што повезује све нас и оне у Јерусалиму до овога нашег данашњег скупа. А то је Дух Свети. Дух Свети је сила предања и Дух Свети је само предање. У Духу Светом ми препознајемо да делимо исту веру са Милошем, са Светим Савом, са Кирилом и Методијем, па онда даље, све до Апостола и Господа. И јасно нам је потпуно да се ради о истој вери. Браћо и сестре, то само може да нам саопшти Дух Свети и нико више. Зато што је Дух Свети дух истине и дух расуђивања. Духом Светим ми расуђујемо шта је добро, а шта је зло и шта је лоше. И тај дух у нама самима, заправо ми сами понекад можемо да се колебамо да ли је овако, да ли је онако, али на крају ипак нам је потпуно јасно која је то линија кроз целу историју, која нас све спаја и која је истинита. Дакле, то је дело Духа Светога у историји. Кад говоримо о истини, дакле, једном појму који није баш тако популаран у данашње време, па се проналазе неки други појмови који имају тенденцију да га замене, и сигуран сам неуспешно, попут рецимо пост истине и таквих некаквих појмова. Постоји у нашем предању једна истина, кључна истина, која исто тако повезује све генерације и све оне који живе у Цркви, и исто тако је плод и дар Духа Светога. То је, браћо и сестре, истина по којој и због које смо ми хришћани, и која је кључна за историју сваког хришћанског народа. А то је следећа реченица, да је Син Маријин Христос син Божији и Спаситељ света. Дакле, сваки онај који може у Исусу и који је способан да у Исусу препозна Месију, да препозна Христа и да у Њега верује, је примио дар Духа Светога. Јер та реченица се не може изрећи без Духа Светога. Без Духа Светога та реченица је бесмислена. Без Духа Светога Исус је само син Маријин и ништа више. Са Духом Светим, син Маријин је син Божији Спаситељ и онај кога је јеврејски народ очекивао, а онај који представља спасење и за нас, дакле, јесте спасење целокупног рода хришћанског. То је, браћо и сестре, дело Духа Светога и то је оно што ми славимо на Педесетницу Дакле, силазак тог Духа истине, Духа заједнице, Духа наде, који чини и сачињава, заправо, ту основну линију историје, да све што се налази у том основном току, јесте дар Духа Светога.

И још за крај, још једно вам честитајући празник и славу, да имамо нечега да се подсетимо. Ми смо истовремено и наследници и преци. Дакле, кажемо за себе да смо наследници овом моменту, али сваким даном и сваким тренутком и ми постајемо и преци. Шта ћемо њима оставити деци? Уколико смо и ми сами укључени у ту основну струју, рекао бих, или како ми то у Цркви кажемо, историју спасења, имаћемо шта да им оставимо. Дакле, тај живи однос са Богом, то је оно што треба да им оставимо. Нису важне толико ни куће, ни имања, ни све остало, јер ни од Немањића нам ништа од тога није остало, ни њихове куће, ни имања, али су нам задужбине остале. Цркве су остале. То је оно што и ми треба да пренесемо, дакле, ту чешњу и жељу за Духом Светим, то је највећи дар који ми можемо да пренесемо и нашим потомцима. Амин.“

После свете Литургије, митрополит Јован је преломио славски колач домаћина славе г. Стефана Булатовића, помоћника градоначелника Крагујевца .

Литијска поворка је праћена градским оцима, припадницима Војске Републике Србије, представницима МУП, Жандармерије, Јединицма специјалне намене, Комуналном полицијом, ђацима основних и средњих школа и многобројним грађанима кренула у литијски вход до Крста у центру Крагујевца где је митрополит Јован узнео молитве за читав град а потом се градским улицама вратила у порту Старе цркве где је преломљен славски колач. Уследио је културно-уметнички програм, а митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој архијерејски благослов.

Извор: Епархија шумадијска