Високопреосвећени Митрополит будимски и темишварски г. Лукијан је служио 20. јуна 2026. године свету Литургију у манастиру Светог великомученика Георгија – Шенђурцу, поводом завршнице традиционалне школе појања која је претходне недеље одржана у том манастиру.

На крају Литургије служен је парастос протојереју Ненаду Барачком, великом музикологу, у чији спомен од 1997. године у Српској Православној Епархији темишварској постоји Школа црквеног појања „Ненад Барачки“. Са црквеним појцима и члановима хорова различитих узраста и појачког знања, ове године радили су свештеници Јоца Несторовић, Миливој Горник, Иван Попов и ђакон Снежан Михај. Овом приликом додељене су дипломе свим полазницима Школе појања који су дошли из више епархија Српске Православне Цркве, а митрополит Лукијан је уз благослов заблагодарио свима који су учествовали у раду овогодишње Школе појања „Ненад Барачки“.

Протојереј Ненад Барачки је рођен 25. новембра 1878. године у бачком селу Бођани. Гимназијско школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Сушаку. После положене матуре, завршио је Карловачку богословију 1904. године. Исте године га је темишварски епископ др Георгије Летић рукоположио за свештеника. Из кратке биографије о Ненаду Барачком, сачуваној у рукописној заоставштини Музиколошког института САНУ у Београду, сазнајемо да је 1922. године дипломирао на Философском факултету у Београду. Као парохијски свештеник, службовао је пре Првог светског рата у више парохија Темишварске епархије, између осталих и у Бега Свети Ђорђе (данашње Житиште) од 1907-1910. године, о којој је објавио је и књигу. Године 1906. и 1907. опслуживао је као администратор и парохију у Иванди. Током Првог светског рата служио је као војни свештеник,  учествовао је на Париској мировној конференцији (1919), а после рата предавао је веронауку, појање и био хоровођа у мушкој учитељској школи у Сомбору.

Његова дугогодишња свештеничка и катихетска служба била је пример посвећености православној вери и свом роду, али оно што је његово име прославило и сачувало генерацијама до данас јесте свакако његова делатност као мелографа – записивача народних црквених напева, али и издавача нотних записа српског црквеног појања. Рад са ученицима различитих способности или недовољним предзнањем, подстакли су га на нотно записивање црквеног појања и штампање појачких зборника, довољно практичних за свакодневну употребу. Тако је штампан и „Нотни зборник српског народног црквеног појања по Карловачком напеву“ објављен у Новом Саду 1923. године. Потом је 1925. године објавио „Литургију Св. Јована Златоустог“ по руском напеву за два дечја гласа. Исте године објавио је и збирку богосужбених песама „Свети Велики Петак“, вечерње и повечерје са каноном „Плач Мајке Божије“, а 1926. године „Рождество Христово или Божић“, по православно-српском црквеном појању. Током 1928. године из штампе је изашла „Стихира општа светитељима српским“. Након пензионисања 1930. године, наставио је рад на записивању српског народног црквеног појања. Последња објављена појачка књига била је „Воскресеније Христово или Ускрс“, православно-српско црквено појање о овом Празнику.

Упокојио се 23. маја 1939. године у Сомбору. Његово име је забележено у енциклопедијама, а у нашој Цркви је сачувано као име великог црвено-музичког прегаоца. Био је члан Матице српске и Друштва Светога Саве.

Извор: Епархија будимска