Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 12. јула 2026. године, на празник Светих апостола Петра и Павла у храму Светог Саве на Врачару

Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Матеју у којем се описује једно чудо. Описује се како је Господ исцелио једног човека који је био парализован. Исту ову причу нам дају и јеванђелист Марко и јеванђелист Лука са више детаља тако да, имајући сва три извештаја о овом догађају, можемо да склопимо једну целовиту слику. Овај догађај је једноставан, али нам у суштини открива саму тајну спасења и нашег живота у Цркви, открива нам и тајну човека и тајну Бога. Оно што најпре уочавамо то је да овог човека Христу приносе четворица. Из читавог описа догађаја разумемо да овај који је болестан живи у греху, да готово по својој прилици нема ни вере у Бога, а да ова четворица који су његови пријатељи имају и поверења у Бога и труде се да живе, колико је то њима дато, по заповестима Божјим. И веле јеванђелисти да Господ не гледајући на слабост и на промашен живот овог који је узет, који је парализован, не гледајући на његов грех, обраћа пажњу на веру четворице. Видевши веру ове четворице, због њихове вере, због њиховог поверења у Бога, али и због њихове љубави и молитве за свога ближњег, Господ исцељује овог несрећника који нема веру, који је промашен, који живи у греху, спасава га. А како га спасава? Најпре, обраћајући се болесноме, вели: „Чедо“. Обраћа му се речима оца, с топлином и љубављу, дакле не са осудом и не са одбацивањем, иако по правилима људским онај који лежи на одру заслужује то. Господ му вели: „Не бој се, чедо, иако си промашен и слаб и немоћан, иако немаш вере, и ти си моје чедо и ти си моје дете“. Другим речима, Господ говори да је сваки човек Његово дете, да је свако створен по слици и прилици Божјој и да сваког воли, да жели спасење сваког човека и зато немој да се бојиш: „Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји“.

Ту имамо један парадокс, једну нелогичност. Донели су Христу овог болесника зато што је телесно болестан, зато што не може да се креће, непомичан је, очекују његову чудотворну моћ. Али гле чуда, Господ најпре гледа у душу тог човека, гледа у његов унутрашњи свет, уочава шта је то истински и прави узрок стања у којем се нашао овај човек. Он указује на то да погрешан духовни живот, да унутрашња болест, духовна болест, неминовно производи и спољашњу телесну болест. И то, драга духовна децо, заиста јесте тако. То потврђује и модерна медицина, у најмању руку недвосмислено говори да су телесна и духовна болест повезани, да је психа повезана са телом и да најчешће у подножју, у корену неког телесног поремећаја постоји духовна дисторзија, постоји духовни поремећај. И ево, Господ нам то јасно и гласно говори, јер хотећи да исцели овог болесног човека, Он му каже: „Опраштају ти се греси твоји“, па тек онда на крају: „Узми одар свој и иди“, како и бива.

Вера није лични ударнички подвиг неког од нас појединачно, гаранција да ћемо бити мили Богу и да ће нас Он препознати као своја чеда, него вера четворице, вера Цркве. Наша је вера спасоносна, наша је вера терапеутска, зато што је вера Цркве, зато што је вера заједнице. Нико не може рећи да је сам себи довољан и сваком је потребно да има подршку ближњег, на шта подсећа Свети апостол Павле када каже: „Носите бремена једни другима“ (Гал 6,2). 

Колико имамо људи моћних и успешних, угледних, признатих и познатих, окружени мноштвом других око себе, спојени различитим начинима комуникације са другима, а да су заправо потпуно сами и усамљени, да су удаљени од других, да су често удаљени својим избором, својом гордошћу, својим самољубљем, својом самодовољношћу, управо својим осећањем да им није потребан нико. А ево, Господ нас подсећа на духовно правило, на духовни закон који казује да не само да нам је ближњи неопходан, него да нам све од ближњег у нашем животу зависи. Неко нас је научио да се прекрстимо, неко нас је научио молитви, неко нам је упутио дивну реч, неко нас је загрлио. И због тог неког, његове молитве, љубави и подршке, ми ни не знамо где бисмо се све спотакли, а нисмо јер је постојала молитва ближњих.

Подсетићу још једанпут на ону чувену, познату причу из Старог Завета о Содому и Гомору, да је Господ хтео да спасе мноштво грешника да је у тим градовима било само десет праведника, само десет који су имали веру и поверење у Бога. Али није се нашло таквих у тим градовима и Господ је сумпорном кишом спржио те градове, а хтео је на молитву праведнога Аврама да спасе градове, јер је Аврам молио: „Господе, спаси ако има педесет, четрдесет, тридесет, двадесет или десет праведника“ (Пост 18,20-23). Није се нашло ни једног. Дакле, тамо где има праведника, тј. тамо где има Цркве, само њено присуство смета духу овог света, иако Црква ништа не чини против света, али својим присуством, како рече један духовник из наше Цркве: „Мирис Цркве одмах узнемирује духове овога света“. Дух овог света је демон, демони су дух овог света. И наравно, где се осећа благоухани мирис и присуство Цркве, то их провоцира, то буди у њима гнев, агресију и мржњу. Нека би Господ дао да се свако мржње ослободи, па и ми.

Потребан нам је други, потребна нам је Црква, вера Цркве. И вером Цркве, а то значи и нашом вером и нашом молитвом, биће и другима боље и биће и други бољи. С друге стране, они који су око нас, такозвани свет који у злу лежи, наноси нам ударце, оптерећен је мржњом, егоизмом и самољубљем. Иако нам све то смета, морамо знати да нас Господ позива да наша молитва за све и за њих, како и говоримо на светој Литургији, буде јача, да наша вера буде снажнија. И што ми будемо снажнији, јачи, бољи Богу, бољи себи, бићемо бољи и сваком човеку и свакој заједници. Зато није чудо што данас славимо, браћо и сестре, празник Светог апостола Петра и Павла, јер могу ли бити међу собом различитији људи од ове двојице? Један неук, прост рибар, други учен ревнитељ вере за Бога. Али један, то јест Петар, слаб, испуњен страхом, трипут се одриче Господа када је дошао његов живот у опасност, а други опет живи у ревности, али без расуђивања, без милосрђа, па онда и један и други у сусрету са Христом доживљавају преображај. Први покајање које га чини непоколебљивим темељем вере, а други преображен постаје апостол народа, онај који разноси и проноси реч Христову кроз читав свет. А опет, не само да су различити, него имају и неспоразуме, свађе и расправе међу собом. Међутим, они ипак показују да су једно. Једно, јер је један Христос и они су једно у Њему. Та различитост није била разлог и повод да овековече дистанцом свој однос, не, него обогаћујући један другога и будући да је свако у свом животу имао Христа као центар, они јесу једно, а то је и Црква.

Није Црква заједница истоветних јединки, истоветних у начину мишљења, не, него је то заједница различитих дарова, али истовремено заједница која је једна и јединствена јер има једну главу, једнога Господа Христа. И зато је Господ апостолима Петру и Павлу, као и другима, све оно што Он јесте предао, да они исцељују, да они чине чуда, најпре васкрсавајући душе, будећи веру у људима, а онда као последицу истинске и праве вере да омогуће да благодат Божја дејствује, да она буде присутна у простору вере, исцељује и личности, појединце, али и читаве заједнице. Нека би зато Господ дао да Свети апостоли Петар и Павле својом ревношћу, својом вером, својим поверењем у Христа, преображени покајањем буду нам узор, али и заштитници пред Господом кога ми славимо као Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.