На градском гробљу у Никшићу 22. јануара 2023. лета Господњег сахрањени су земни остаци протођакона Владимира Јарамаза, сабрата Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, који се упокојио у Господу на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља у 43 години живота.

Свету заупокојену Литургију поред одра блаженог спомена протођакона Владимира Јарамаза у цркви Светих апостола Петра и Павла на никшићком Старом  гробљу служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.

Сахрани је претходило опело у Саборној цркви Светог Василија Острошког које је служио је Високопреосвећени Митрополит црнoгорско-приморски г. Јоаникије са епископом Методијем, многобројним свештенством и свештеномонаштвом из више епархија Српске Православне Цркве.

Одломак из светог Јеванђеља прочитао је епископ Методије, након чега се од свог кума, брата и сатрудника опростио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки:

- На животном путу трагамо за истинским Богом, Богом који није онај који се да трошити, онај који се унижава привременим објавама по вољи човјековој, него је Он Онај који се скрива по забашуреним ћошковима и тајанственим заокретима тока овога живота. Човјек у том трагању треба да остане стрпљив у времену и да се труди око чистоте свога сагледавања. И онда ће доћи тренутак сусрета са Господом. Можда ће то бити послије тридесет осам година као ономе новозавјетном болеснику, можда ће се то догодити сјутра, можда ће бити пет минута прије но што запечатимо своје очи за овај свијет, али истина је да увијек на том путу постоји трен Божији за све нас. Један пјесник је израчунао да не рачунајући паузе у дијалогу Христа и Павла, а према свједочењу Павловом, да је њихов сусрет и разговор трајао један минут, можда неколико секунди мање. Па ипак се свијет промијенио због тог једноминутног разговора. Тај минут је обиљежио судбину небројених милиона људи који су се родили, али и оних који ће се тек родити. Био је то разговор и сусрет и трен на путу који преображава и уводи у друге димензије постојања.

У трагању за тим треном и сусретом водио је живот протођакона Владимира Јарамаза широм шара земаљскога, од ове Саборне цркве гдје се родио и за цркву Божију проходао, Жупског манастира и Острога и Светог Василија гдје се код оца Лазара гријао топлином и смислом, Цркве Светог Димитрија на Крушевцу код оца Бориса и Храма Христовог Васкрсења гдје је дванаест година ђаконовао тако торжествено као мало који ђакон у нашој Српској цркви, Херцеговине и Тврдоша Владике Атанасија, па до завјетног храма на Врачару, Косова и Метохије славне Пећаршије и Високих Дечана гдје му Никшићани са братијом код краља молитве узносе, далеке Јужне Америке коју је са Митрополитом Амфилохијем похођаше, Париза, Беча, Лондона и Рима који још као студенти походисмо и у катакомбама славним доброга пастира сретосмо, па даље до Москве и Петровграда за које нас је Свети Петар Цетињски аманетом везао, агорама Атине и нектара Егине, Солуна Димитријевог и необичних Метеора Јоасафа српскога који као последњи Немањић на њима Бога тражаше и Свете Горе врта Пресвете и царске лавре Хиландара одакле га оци светогорци од Тројеручице игуманије поздрављају, и даље до Кападокије ранохришћанске и мученичке гдје у долини славуја „љета Господњег двијехиљадитог, о Васкрсу Свијетле сед­мице, подстакнути зовом душе и вјековa“, са Митрополитом и богословцима о Косову распетоме пјевасмо, и славној Светој Софији Цариградској том „оваплоћењу небеске љепоте“, гдје се Христос воскресе појаше а које бјеше као „тихи бруј попут поја славуја“ небесима проламаше, па Јерусалима града гдје је смрт побијеђена и гдје је живот засијао из гроба и ријеке Јордана у чијој се води својим страдањем на Јовандан умио и од греха свога опрао, Јордана који му је рану мученичку извидао и зацијелио. Много је дивних заједничких и благословених љета прошло, куме, цимеру, брате, пријатељу, сапутниче, састрадалниче, саборче, сатрудниче, саслужитељу, који си својом ведрином, сусретом, загрљајем, осмјехом, пјесмом, игром, био украс наших живота, радост наших радости, весеље наших весеља, ведрина нашег плаветнила. Ово говорим у име свих твојих кумова и пријатеља. И још да ти захвалимо за сваки измамљени осмјех и игру и радост нашој дјеци коју си гледао као своју, која су те и коју си дјечјом безазленошћу плијенио. Једноставно био си радост дјечје радости и осмјеха омладине.

Ожалошћеној породици, саслужитељима протођакона Владимира Јарамаза, пријатељима и сабраном народу ријечима утјехе и поуке обратио се и митрополит Јоаникије:

- Наш протођакон Владимир Јарамаз прерано је отишао и тешко можемо да дођемо себи и да нађемо ријечи утјехе у овом тужном тренутку растанка од једног младог човјека, који је у пуној снази, у најљепшим својим годинама отишао изненада. Његов живот се прекинуо у саобраћајној несрећи, као што то врло често бива, и оставио нам је велику жалост својим одласком. Иако смо сви ожалошћени, најтеже је његовој породици, његовој супрузи Милици, дјеци Ангелини и Дивни, његовим честитим родитељима, сестри, родбини, најужој породици. Али увјерен сам да ово наше саучешће у овако великом броју, даје снаге ожалошћеној породици да поднесу овај бол и превелики губитак. И умијесто ријечи чини ми се да нас данас више тјеше сузе и стисак руке и ово једно опште осјећање саучешћа, гдје смо као Црква Божја увијек обједињени, и у жалости и у радости, па данас и у овоме моменту осјећамо сви једно те исто. Али наш ведри и никад прежаљени и увијек радосни протођакон Владимир нам је својим примјером показао како да се тјешимо. Он у свом животу колико је год био човјек отворене душе и радознао да види све оно што је лијепо и што је корисно, он је ипак знао само за Цркву и за службу у Цркви, и у томе је налазио пуноћу радости и ту радост је заиста ширио око себе. Приговарали смо му што не води довољно рачуна о своме животу и о своме здрављу, али такав је био човјек. Међутим, он је служио Господу заиста до свога посљедњега издиханија. Последњи пут смо служили заједно на Богојављење, он је служио и на Светога Јована и ето Бог га је узео на тај велики празник када је и своју мученичку крв пролио за Христа и његов предак свештеник Ристо Јарамаз. Има у томе дубоке симболике и тајне, а протођакон Владо се много потрудио да заблиста спомен међу нама људима Свештеномученика Риста Јарамаза. Он је са потомцима Свештеномученика Риста открио његов гроб и опрао његове мученичке кости и изложио у манастиру Косијерево и заједно смо га прославили као новог свештеномученика и заступника пред лицем Божјим. И ево сада иако се растајемо, али ова Света служба чини да је и ова туга свијетла и да и у њој има неке духовне свечаности и да нам она даје снагу и утјеху. Нека породица овај велики губитак поднесе хришћански, достојанствено па ће и Бог излити своју милост на њих, а ми сви да обратимо пажњу на његове сирочиће. Даће Бог да они узрасту и да буду прави људи, односно праве дјевојке и ако Бог да сјутра супруге и мајке, брзо то долази и Бог брзо хоће да утјеши оне који су на путу Христовоме.

***

Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. лета Господњег, одслуживши свету Литургију и причестивши се светим тајнама Тела и Крви Господње. Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Протођакон Владимир Јарамаз је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних уметности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Владимире!

Извор: Митрополиоја црногорско-приморска