Појао је хор Саборног храма Пресвете Богородице под вођством протојереја Драгослав Милована. По благослову епископа Јована беседом се након читања 75. зачала Јеванђеља од Матеја верном народу обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић:

- Срећан празник, браћо и сестре! Срећна слава. Мислим да ћу изразити наше заједничко мишљење да када год се нађемо у овом простору Старе цркве готово је немогуће да нас не обузму емоције. Ако ништа друго онда бар понос на сећање на наше претке. Стара црква је рођена сестра модерне Србије. Оне су вршњакиње. Сећајући се више од два века уназад морамо да будемо поносни на наше претке који су на много што шта пристајали и хтели и могли да претрпе, али једино нису хтели да трпе да живе без слободе. То је она кључна наша хришћанска врлина да се човек може назвати човеком уколико је слободан. Налазећи се у овом простору можемо да приметимо да је он скроман. Стара црква као и стара Скупштина нису велелепна здања. Наши преци су овде урадили оно што су у том тренутку могли. За више нису имали снаге. Сто година касније краљ Петар I Карађорђевић ће у тешким временима подићи велелепну цркву на Опленцу. Још сто година касније наш народ ће подићи храм Светог Саве. Не треба да вам говорим о лепоти тог храма. Сви сте ви сведоци.

Шта би смо могли да закључимо из ове три тачке које све по сто година дели? То је континуитет. Ако би смо кренули и уназад од Старе цркве, опет би смо се срели са континуитетом. Увек када је било могуће и када је било слободе наш народ је почевши од врха градио цркве. То не можемо да кажемо да је било уз пут. Није случајно што је један од првих Милошевих подухвата у колико толико слободној Србији тада било подизање цркве. Наше цркве су својеврсни белези наше слободе, стубови којима показујемо себи и другима ко смо али много више куда желимо да идемо и шта су наши животни циљеви. Без животних јасно постављених животних циљева, човек постаје луталица. Од недавно се тај етос лутања појављује, показује и рекламира као пожељан етос. Прођи свуда, види, доживи све могуће, али где се завршава то лутање? Ако је оно само по себи циљ, оно се нигде не завршава. Хришћани нису луталице, зато што од самог почетка од праоца Авраама, који је наш отац вере, ми се јасно крећемо ка Обећаној земљи, најпре изабрани народ, а од Господа Исуса Христа ка Царству Небеском. То је наш пут циљ.

Сваки пут када је у нашем народу била подигнута црква, када се огласе звона, када се види купола те цркве, знамо или би бар требало да знамо да је циљ кретања нашег живота Царство Небеско. Наше Православно богослужење је сво прожето кретањем. Непрестано се обавља у кретањима пре свега у уласцима. То кретање представља да постоји циљ ка коме ми идемо. Литија коју ћемо врло брзо формирати ће ићи ка неком циљу. Неће бити неко лутање. Она ће ићи до Крста који се налази у центру града и назад. Тако исто и наша Литургија је почела возгласом: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Ми смо се овом службом покренули ка Царству Небеском. То је кроз историју наш народ врло добро знао да је важно поставити у животу и животу друштва, као и у животу појединца циљеве и вредности као степенице којим се иде ка том циљу.

Прекјуче смо прославили сећање на Светог цара Константина. Треба да имамо у виду да 17 векова наша, при том мислим на сва европска друштва живе у Константиновској епохи. Од цара Константина друштво је почело да се формира онако како ми то данас познајемо. Другим речима то је и то су наша друштва. Подсетимо се какву је визију имао цар Константин. Чиме ће он то да побеђује? Крстом. Ту визију је имао са гласом који је пратио: Овим побеђуј! Крст као жижа свих наших вредности. Крст као обележје нашег живота као место трпљења и подношења исто тако као и место Васкрсења. То је циљ нашег хришћанског живота. Оно што обезбеђује континуитет у историји и што чини да историја поред свих лутања и дисконтинуитета има један стабилан континуитет јесте Дух Свети.

Дух Свети је тај који оприсутњује Царство Небеско. Исто тако, Дух Свети је Дух Истине. То је још један појам и вредност, за нас хришћане пре свега личност која одређује наш живот. Тамо где дише Дух Свети, тамо дише Истина. Тамо где се подиже црква од вајкада до данашњег је још једна потпора Истини. Човек је боголико биће. У свом постојању личи на Бога и креће се ка Богу. То је суштинска истина коју сви ми треба да носимо. Колико је она важна не морам да вам говорим о томе. У колико не будемо знали шта је Истина какао ћемо онда живети заједно. У колико не можемо да се сложимо око тога шта је вредно, а шта није вредно, како ћемо онда живети заједно? То је опасност коју на жалост носи савремено друштво – опасност релативизма, где као да савремени човек почиње да губи представу шта је добро а шта је зло, шта је потребно истицати а шта скрајнути на маргине. Задатак и улога Духа Светога је да нам сведочи о истини. Тог задатка се хришћани не могу одрећи, таман да им све непрестано сведочи да то није “политички коректно” и да се не може говорити о Истини јер тиме угрожавамо права других људи. Хришћани не могу да престану да говоре о Истини јер би се тиме одрекли себе. Подижући цркве попут и ове данашње Старе Милошеве цркве и Милош је исто то изражавао. Подижући цркву не само да би могао он и његов народ да се ту моли и врши Богу службе, већ да би то био и знак Истине. Ове сам мисли желео да предложим вашој љубави данас на дан празника и славе желећи вам свако добро од Господа је једном срећан празник и срећна слава, живи били! Амин!

***

Након причешћа верног народа, код записа је преломљен славски колач овогодишњег домаћина проф. Драгослава Арсенијевића. Потом је оформљена литијска поворка која је из Старе цркве кренула преко Лепеничког моста и  Булеваром до Поште. Код Крста владика Јован је узнео молитве за град и све житеље Крагујевца. Литијска поворка је продужила улицама Саве Ковачевића, Зорана Ђинђића и Николе Пашића назад у Стару цркву. У литији Града Крагујевца учешће је узео председник Скупштине Града Мирослав Петрашиновић, начелник Шумадијског округа Биљана Илић Стошић, већник за културу Миљан Бјелетић, већник за спорт Предраг Стевовић, помоћник градоначелника за културу и информисање Ана Петровић, помоћник градоначелника за младе и универзитетско образовање Стефан Јовановић, декан Медицинског факултета Владимир Јаковљевић, декан Правног факултета Драган Вујисић, прослављени кошаркаш који је носио крст Рашко Катић, народни посланик Наташа Јовановић, представници локалне самоуправе, јединица Војске Србије, начелник МУП у Крагујевцу Владимир Шебек, шеф Кабинета градоначелника Марко Лазовић, јединица МУП-а и Жандармерије, јединице Сектора за ванредне ситуације, јединица Комуналне полиције, представници Здравствених установа града Крагујевца, културно-уметничка друштва Абрашевић и Смиље, као и наставници, вероучитељи и ученици крагујевачких средњих и основних школа: Школа за ученике оштећеног слуха, Прва и Друга крагујевачка гимназија, Средња стручна школа, Медицинска школа Сестре Нинковић, Прва техничка школа, ТУШ Тоза Драговић, Економска школа, ОШ Ђура Јакшић, ОШ Светозар Марковић, ОШ Станислав Сремчевић, ОШ Мирко Јовановић, ОШ Мома Станојловић, ОШ Трећи крагујевачки батаљон, ОШ Живадинка Дивац, ОШ Милоје Симовић, ОШ Доситеј Обрадовић, ОШ Драгиша Луковић Шпанац, ОШ Наталија Нана Недељковић, ОШ 21. октобар, ОШ Милутин Драгиња Тодоровић, ОШ Вук Ст. Караџић, ОШ Сретен Младеновић, ОШ Јован Поповић, ОШ Свети Сава, ОШ Радоје Домановић, ОШ Драгиша Михаиловић, ОШ 19. октобар, ОШ Прота Стеван Поповић из Чумића и ОШ Свети Сава из Баточине.

Извор: Епархија шумадијска