У Свечаној сали Академије наука и уметности Републике Српске у Бања Луци 15. јуна 2023. године представљана је књига Рађање оца протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића из Београда.

Представљању књиге у име председника Републике Српске присуствовала је гђа Габи Рачић, саветник Председника; у име председника Скупштине Републике Српске г. Синиша Видовић, а у име председника Академије наука и уметности Републике Српске њен генерални секретар академик Драго Бранковић. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема овом изузетном догађају присутвовао је и велики број свештеника Епархије бањалучке, као и бројни културни делатници града Бања Луке и заинтересована публика.

Свештеник др Драган Шућур је на почетку упознао присутне са биографијом протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића и са његовим укупним стваралаштвом, нагласивши да му је овај роман једанаеста књига. Потом су о књизи веома стручно и надахнуто говорили академик Ранко Поповић, проф. др Душко Певуља, др Небојша Кузмановић у име Архива Војводине из Новог Сада, као издавача, и аутор.

Академик Ранко Поповић је, поред осталог, рекао „да је роман Рађање оца питко наративно штиво које испод занимљиве приче чува веома вриједне духовне поуке и подвиге“. „Главни јунак романа Вукадин Лејкић је поред свих искушења у зеничкој тамници изашао из затвора чистог образа, указујући нам да је човјек свугде човјек ако је са Богом. У томе су му помогли свештеници који су са њим заједно робијали тако да сам“, навео је академик Поповић, „читајући овај роман добио одговор на питање какав је положај свештеника био у затвору“ и потом додао да су „они управо тамо имали пуне руке посла, јер је свака спасена душа за њих била подвиг над подвизима“.

Професор Филозофског факултета у Бања Луци Душко Певуља је рекао да се „роман Рађање оца одликује класичним приповједачким обрасцем укоријењеним у реалистичким токовима српске приповједачке традиције, онима који нису искључиво везани за стилску формацију реализма која српском књижевношћу доминира у поседње три деценије 19. вијека. Главни јунак овог романа, Вукадин, као млад човјек, пред којим пуца живот, доживљава директни сусрет са тамним лицем сопствене судбине. Бранећи мајку убија њеног несрећног насилника, а свога оца, постајући убица убице. Дуге године тамновања у зеничком затвору заузимају претежнији дио овог романа. Пред нама се указује свијет безпризорности, људске биједе, наопакости лопова, криминалаца и убица, чије мрачне особине затворски механизам подстиче да би опстао. Аутор нам изузетно успешно дочарава и изврнутост једног политичког система комунистичког царства божијег на земљи које је почивало на свим могућим и немогућим ђаволским принципима. Вукадин сва искушења и притиске савладава трпњом, суочавањем са сопственим гријехом, свепраштањем и истином као оружјем које понекада савладава и чуваре, исљеднике, васпитаче, безбједњаке и све оне који су огрезли у свакојаким нечовјештвима“.

У име издавача др Небојша Кузмановић је нагласио „да трудољубље проте Саве не подлеже лаком опису, као ни трудељубље пчеле. Архив Војводине се прихватио да буде издавач овог романа, јер смо разумели да се ради о изузетном делу, о епској тканици, која је аутентичан глас у зловремљу. Та тканица нам показује из каквих нам је дубина корен, и у које нас висине диже лоза. Овај роман је једна сугестивна и топла исповедна прича, коју аутор пише срчано, радосно, поносно, предано и храбро. Ова прозна бројаница доприноси да се извесни занемарени, а тако важни, проблеми наших светоназора и духовности у књигословској пракси расветле и утичу на наше облагорођивање, као и на то да се превреднују неке наше заблуде и оплемени свакодневица. Ову књигу, која нас поучава, прекорева, саветује, лечи, али пре свега негује и разгорева нашу љубав према Богу, треба читати у светлости Васкрсења. И заиста само тако је разумевајући схватићемо да пробуђеној људској души никада није доста ни вере, ни молитве, ни љубави, ни милосрђа.“

Слушајући ове изузетне „уметнике речи“ присутни су имали осећај да се не налазе на промоцији књиге, већ на литургијском сабрању које је својом речју употпунио и сам аутор. Поред захвалности коју је упутио својим предговорницима и свима онима који су допринели организацији овог представљања романа Рађање оца, он је, поред осталог, рекао: „Желео бих да истакнем да смо у том времену у тамницама имали незваничне, али изузетне духовнике, мада је сâмо духовништво у затворима, од стране тадашњег комунистичког режима, било строго забрањено. Ти духовници, који су заједно са Вукадином у зеничком казамату испуњавали високе затворске норме и бројали дуге робијашке дане, су му помогли да духовно прогледа и схвати да није „сам себи све“, већ, напротив, да треба свима да опрашта све. Имајући у виду ту велику улогу коју су свештеници у зеничкој тамници преузели на себе помажући Вукадину, као и другим осуђеницима, желео сам овом књигом да, поред радње која тече и чији је носилац Вукадин, нагласим ту њихову жртву, али и жртву свих свештенослужитеља, које је обезбожени режим, од 1945. до 1985. године, затварао по разним тамницама, отоцима и другим мучилиштима. И овом приликом, по ко зна који пут, време је потврдило ону народну изреку која каже: Човек снује, а Бог одлучује, јер обезбоженим властодршцима ни на крај памети није било да ће хапшењем и утамничењем свештеникâ скоро сви затвори у тадашњој држави добити своје духовнике, који ће помагати многима да лакше изађу из таме у коју су били допали. И поред непрестаног шибања од синова лажи и неправде, ти духовници су у казаматима налазили снаге да посведоче другима да истина увек вреди више од лажи, љубав од мржње, правда од неправде. Они су својом благом речју многим осуђеницима хладне затворске ћелије претварали у топле храмове, увек и на сваком месту сведочећи Истину, да после страдања долази Васкрсење. Захваљујући њима и Вукадин је схватио да наш живот чине многи људи и да нас свако искуство другог човека учи, само од нас зависи хоћемо ли, и да ли смо спремни да учимо. Ти други нам својим животом и речју дају савете, да нешто чинимо или не чинимо, у томе је духовништво сваког човека, без обзира да ли он био на слободи или у тамници. Само је Господу знано колико су ови духовници у затворима спасили душа показујући им прави пут – пут истине и вечног живота“.

Ово културно сабрање остаће у срцима свих оних који су имали срећу да тога дана присуствују представљању ове веома значајне књиге проте Сава Б. Јовића, Рађање оца.

Биографија протојереј­а-ставрофора др Сава Б. Јовића

Протојереј­-ставрофор др Саво Б. Јовић је рођен, од оца Бранка и мајке Савке, на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, БиХ. У родном месту и Корају завршио је основну школу, потом се уписао у петоразредну Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Војни одсек, 1974. године, прекида му школовање и упућује га у војску у Шибеник где је био петнаест месеци. По одслуже­њу војног рока, завршава Богословију 1976. године. Исте године, рукоположен је у чин ђакона, а потом и презвитера и службује у Епархији зворничко-тузланској. Дипломирао је на Богословском факултету Све­ти Василије Острошки у Фочи, а докторирао на Учи­тељском факултету Универзитета у Београду.

Као младог свештеника, 15. маја 1980. године, у 27. години живота, атеистичко­-комунистички режим га хапси без разлога, а Окружни суд у Тузли суди без кривице за вербални деликт (чл. 133. КЗСФРЈ) на шест година робије. Ову пресуду, Врховни суд Босне и Хер­цеговине преиначио је, и изрекао му казну од пет го­дина затвора коју је издржао у зеничком казамату. По изласку из затвора остао је у Eпархији звор­ничко-­тузланској до 1987. године, потом прелази у Панчево (Епархија банатска), где је службовао до 1996. године, када је на позив патријарха Павла дошао у Бео­град (Архиепископија београдско-­карловачка), где га је Свети Архијерејски Синод поставио за свог слу­жбеника. Овде је прошао кроз сва административна звања и 2003. године постављен је за главног секретара Синода, а одлуку је потврдио Свети Архијерејски Сабор на свом редовном заседању 2004. године.

Поред одговорних дужности које је вршио у Цркви објавио је и следеће књиге: Анђели звериње куће, Записи из зеничке тамнице, Кроз босански огањ, Свитање у предвечерје, Утамничена Црква, Христов светосавац Михајло Пупин, Свети исповедник Варнава, Епископ хвостански, Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, Јеванђељски мотиви у епским народним песмама, Будимо деца светлости, Рађање оца. Неке од ових књига преведене су на енглески и руски језик. Поред поменутих прота је објавио и неколико верско­-поучних књижица, као и чланке у црквеним и световним часописима. Држао је предавања по позиву, у Србији и дијаспори. Био је главни и одговорни уредник Календара Црква Српске Православне Патријаршије и два­десет година је припремао мали Календар Српске Пра­вославне Цркве. Фондација „Младен Селак” из Бео­града за књигу Христов светосавац Михајло Пупин 2012. године доделила му је Златну медаљу „Михајло Пупин”. Кул­турно-­просветна заједница Србије доделила му је 2013. године „Вукову награду” за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору. Скупштина општине Лопаре (Република Српска) 2016. године доделила му је „Златну значку” за кул­турно и духовно стваралаштво. Епар­хија ваљевска му је 2017. године доделила орден Светог владике Николаја Жичког за књижевно стваралаштво. Ме­ђународни форум словенских и православних народа у Русији за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији доделио му је 2018. године у Пјатигорску награду „Златни витез”, док му је 2018. године Епархија шумадијска доделила орден Светих мученика крагујевачких за књижевно и духовно стваралаштво.. Културно­-просветна заједница града Београда 2018. године му је доделила Изванредни „Златни беочуг” - награду за животно дело.