Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 15. августа 2025. године на светој Литургији у манастиру Светог првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима код Београда

У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи дан, данашњи празник. Нека је благословен свако ко је дошао у ову светињу данас да прослави од Бога благословеног и прослављеног Светог архиђакона и првомученика Стефана, јер ова светиња је посвећена управо том великом светитељу Божјем, светитељу чијим молитвама и ми живимо и дишемо, чије молитве нас закриљују. Његов је пример једампут за свагда остао сваком који хоће да узме крст свој и иде за Христом. Постао је пример сваком који чезне за смислом живота, за смислом постојања, који чезне за вечношћу, за Царством Божјим, за лепотом и савршенством, за радошћу, за истинским и правим миром. И овај светитељ, дакле, јесте неко ко нас заступа пред Господом и зато се ми њему смирено, скрушено, скромно молитвама обраћамо да се он уместо нас моли, јер знамо да смо најпре слабашни, да нисмо истрајни ни у чему, па ни у молитви. Знамо да смо грешни и да саме наше молитве, макар биле и непрестане, тешко могу да измене оно што ми јесмо, јер најчешће у нама постоје противречности, у нама  влада двоструки закон.

Јесте да ми знамо да смо Христови, да смо православни хришћани, да хоћемо да идемо путем Господњим. Али у исто време, у свом свакодневном животу падамо, грешимо, имамо безброј промашаја. Отуда нам је потребна подршка светитеља Божјих, али нам је потребна и заједничка молитва, саборна молитва, јер само тамо где су двоје и троје у име Христово сабрани - ту је и Он. Ту је Дух Свети, ту је благодат Његова. Потребно је да удружујемо и сабирамо своје молитве између себе, али изнад свега и пре свега са светитељима Божјим, баш онаквим какав је био Свети првомученик Стефан. А он је заиста и пример, пример за углед, пример који је једампут за свагда зацртан и одређен за сваког хришћанина. Свети Стефан је пример којим су ишли наши преци, најпре светитељи Божји, велики светитељи из нашег рода на челу са Светим Савом, са оним светитељем који је знао да ако има све, а Христа нема, он је празан и убог и сиромашан. Међутим, ако има Христа, а ништа нема, онда је најбогатији, онда је испуњен благодаћу Духа Светог и становник Царства Небеског, учесник и баштиник свега онога што је Господ учинио за нас и баштиник онога што је Његово. И зато, знајући да без Христа нема ништа, а да са Христом има све, знао је и да све оно што је Његово, само онда када је и Христово добија своју пуноћу, добија истински смисао и значај, бива запечаћено непролазним. Знао је да само онда када је Христов и када је Христос у њему и све његово и сви његови, дакле, и ми до наших дана, бивамо обележени Христом. То значи, браћо и сестре, бивамо испуњени радошћу, лепотом и пуноћом Царства Божјег. Другим речима, ми сада и овде постајемо учесници и грађани тог Царства које нас чека у пуноћи у будућем веку.

То је знао Свети Сава, а и ми, усвајајући све оно што је он знао, што је установио и оставио нам у наслеђе, постајемо такође учесници свега онога што је Његово, а најпре и изнад свега учесници Царства Божјег које овде, баш у храму светом, на светој Литургији, не само предокушамо, него истински постајемо његови судеоници. Свети Стефан Првовенчани, брат Светог Саве, и Свети Симеон, отац њихов, истим су путем пошли којим је пошао и Свети Сава, а најпре су у своме срцу једанпут за свагда зацртали баш то да кад имају Христа имају све и све што имају тада постаје најбогатије, најлепше, најсавршеније. Свети првомученик и архиђакон Стефан потврђује и показује да је Христов закон супротан и другачији од закона овог света и духа овог света, супротан је од закона логике овог света, од закона егоизма и себичности, од закона гордости. Закон Христов, који је постао и закон Светог архиђакона и првомученика Стефана, јесте закон смирења и љубави.

Дух овога света, тј. логика овога света најпре полази од тога шта је корисно, шта има употребну вредност. Ако нема употребну вредност сада и овде, пре свега у материјалном смислу те речи, онда логика каже: То нема смисла. Логика овог света, дух овог света, није спреман на жртву, није спреман на давање. Логика овог света и дух овог света хоће да подреде све свом концепту виђења живота који не подразумева баш оно што је најважније - смирење и љубав, који у себи носе и трпељивост и стрпљење, што је све уоквирено у поверење у љубав Божју, у Његов промисао, а то се темељи на нашој вери, на поверењу у Бога, на поверењу у Његову реч, на поверењу у Његов закон.

И ево архиђакон и првомученик Стефан узима крст свој и полази за Христом. Нема човека да нема крст. Свако га има, само је питање да ли ће тај крст бити Христов или ћемо ми хтети да он буде по нашој мери, по нашем укусу, по нашем калупу, утемељен на нарцисоидности. Нарцисоидност је оно што нас отуђује од свега што је архиђакона и првомученика Стефана, од свега што је светитеља Божјих, од свега што је Христово. Нарцисоидан човек мисли само о себи. Нарцисоидном човеку никада није доста да му се клањају, да га хвале, да га пазе, да му указују почасти. Нарцисоидан човек је испуњен љубомором, гневом, немиром, празнином, на крају крајева очајем, јер не постоји та храна и оно што може да нахрани његову нарцисоидну глад.

Стефан архиђакон, браћо и сестре, чули смо у Делима апостолским, био је праведан, сав посвећен Богу, Њега је сведочио. Он је до те мере волео Бога и имао поверење у Њега да му се сам Господ указао с десне стране Бога Оца. И када је то исповедио и посведочио, то је изазвало гнев и мржњу оних који нису хтели смирење и љубав, оних који су хтели да Христос решава сваки други њихов проблем, осим да приме дар који је Христос донео, а то је тајна Крста и Васкрсења. И зато су Га распели, а Свети Стефан се није одрекао Христа и добро је разумео заповест Христову о љубави, која је надумна и тешко сместива у било коју врсту логике од овог света. Христова заповест о љубави каже да волимо ближњег као самог себе, каже да без остатка дарујемо себе другом, да учинимо другог, тј. ближњег чашћу већим од себе. Али, та заповест иде и даље, па позива на љубав и према непријатељима, тиме потврђујући да ако си Христов теби је свако брат и ти немаш непријатеља.
 
Да ли је брат неко ко те више повређује или мање, или ко те потпуно елиминише, то је нешто што је његова одлука и израз његове слободе. Твоје, пак, поверење у Христа и одлука да идеш за Њим подразумева да и таквог бескрајно волиш, чак парадоксално, по речи Христовој, и више, да се још више молиш за Њега него што си то до тад чинио и више од свих других, да га доживиш као брата свог, јер и он је икона Божја као и ти. И он је створен да упозна истину, а то значи да упозна Христа. И зато, Свети Стефан оне који га муче и који га каменују не види као своје непријатеље и са лакоћом и миром у души обраћа се Господу речима: Немој им то Господе урачунати у грех (Дап 7, 60).
 
Баш тако је наш народ од Светог Саве до наших дана чинио онда када је потпуно бивао посвећен Богу. Изрекао је то и кроз уста Светог Вукашина из Клепаца на најстрашнијем стратишту нашег народа, у Јасеновцу, који је највећи свети град нашег народа и место из којег се успињу као пламенови неугасиви, као огањ, молитве светих, пострадалих тамо за све нас, за род православни и српски. Те пламене молитве се из Јасеновца успињу пре свега за то да једно будемо међу собом, да нема међу нама омразе, да нема мржње, да нема острашћеност, да ако имамо несугласице и ако имамо неспоразуме међу собом, слушајући реч Христову, реч Светог Саве и свих светих нашег рода, будемо способни у најмању руку да се саберемо и да разговарамо, да видимо шта је најбоље за нас.
 
Али шта је најбоље за нас видећемо само духом покајања, духом смирења и љубави, духом Светог Стефана, духом Светог Јована Крститеља, чувши његову реч која вечно најављује самог Господа нашег Исуса Христа: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско (Мт 3, 2). Дакле, ако нисмо спремни да се смиримо, ако нисмо спремни да чујемо једни друге, да слушамо једни друге, да разговарамо и да онда у смирењу и у одлуци да чинимо чашћу већима једни друге, доносимо одлуке које су угодне Богу најпре, а онда самим тим и за нас најбоље, онда не можемо рећи да смо разумели ни слово А из азбуке спасења.

Потребно је смирење и покајање свакоме од нас. Потребно је да станемо пред Господа, да са Њим разговарамо, да Га упорно молимо да спусти своју руку, свој благослов и своју благодат, да унесе мир међу нас, да свако разуме да он није апсолутан и да није безгрешан, да свако разуме без обзира на ком месту стоји, високо или ниско, да му је потребно да Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног изговара непрестано. Само тада решење ће доћи, и то не нашом острашћеном, бесном, осветољубивом, грешном, гордељивом и самољубивом одлуком и вољом, него благодаћу Божјом и љубављу Његовом, а Његова љубав хоће да се сви људи спасу. Хоће да волимо једни друге. Није Господ рекао: Мрзите непријатеље своје, чак ни то није рекао, а камоли: Мрзите ближње своје, мрзите браћу своју. Мржња, гнев и бес ми, браћо и сестре, овде сабрани знамо од кога долази. Уосталом и сама реч бес јесте од оца беса, од бесова, од нечистих сила.

Дакле, смирење, покајање, молитва и пост. Ево нас на почетку поста. Има ли боље прилике да се шапатом, са умиљењем и смирењем обраћамо Господу и гледамо у своју душу и у своје срце, чупамо сваки отров и сваки коров греха и зла и онда као такви будемо бољи Богу, самим тим бољи себи, а на крају и бољи једни другима. Покајмо се, преумимо се, постимо, молимо се, исповедајмо се. Данас многи међу нама, нажалост и неки који носе мантију, ризу, сматрају да су то претеривања, да је то заостало, да је то болесно. Шта значи исповедати се? Па није Бог само у закону. Дакле, налазе разне изговоре за то да се не треба исповедати и не треба кајати. Па зар смо ми паметнији од Светог Исака Сирина? Зар боље знамо Бога и истину од Светог Антонија Великог?
Зар боље разумемо шта је то вера и шта је то Црква од светих Василија, Григорија, Јована Златоустог и толиких светитеља Божји?. Од Светог аве Јустина и Светог владике Николаја? Па ко то од нас може да каже: Не треба претеривати у посту, не треба претеривати у молитви, не треба претеривати у исповести и у покајању, не треба претеривати у добру и у врлини. Може ли се претерати у врлини и у добру? Може ли се претерати у љубави прво Богу и према ближњима? Знамо да не може.
Самим тим знамо да кад дође време за молитву да ће те ђаво напасти. Кад чинимо зло, кад грешимо, не дира нас - што би? Већ сами радимо посао које нам уписује у своју књигу. Седи са стране и смеје се. Али оног тренутка кад дође час да се молимо, да постимо, да се исповедамо, онда ће он дођи, па ће најпре рећи: Па немој сад, има времена, имаш друга посла, важнија. Или ако не помислиш то, онда ће кренути да те спутава најстрашнијим искушењима, а сва се могу сабрати у три искушења које је Господ први прошао у пустињи.

И ево, само у том примеру види се колико је потребна пустиња, тј. осамљивање, осамљивање не у смислу индивидуализма, него осамљивање као одсецање свих притока отрова које долазе у наш ум и у наше срце да бисмо могли да, гледајући лице Божје, упознајемо Њега, а самим тим упознајемо истину, упознајемо и себе и тајну живота и света. Зато је Свети Стефан могао рећи: Немој им, Господе, уписати у грех ово што чине. Јер је сам био погружен у Христа. За њега није постојала граница између овог и оног света. Знао је да са Христом не постоји ниједно искушење, ниједно страдање које се може дотаћи оног што је најважније и што је суштина његовог постојања, а то је вера, нада и љубав у Њега, у једног Бога у Тројици, Оца и Сина и Светог Духа, кога славимо овде и сада и у векове векова. Амин.