Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 19. августа 2025. године у цркви Преображења Господњег на Видиковцу
 
У име Оца и Синa и Светог Духа! Браћо и сестре, ево великог празника, једног од најважнијих и највећих празника које наша Црква слави, празника који је као и сви велики празници везан за Господа нашег Исуса Христа, али и за наше спасење кроз Њега и у Њему.
 
Из данашње јеванђељске приче видели смо један необични догађај, а то је да се Господ са тројицом ученика успео на Гору и пред њима се преобразио, тј. почео је да сија. Из Њега је излазила светлост беља од сваке беле боје и лице му је сијало као сунце. Али та светлост која је исходила из Њега није се тицала само Њега и остала само у Њему, него је преобразила и све што је око Њега. Све је у тој светлости сијало надумно и било обасјано нетварном светлошћу и као такво добило сасвим другачији лик од оног лика који је природни.
 
Овај догађај се паралелно одвија са догађајем о којем смо прошле недеље слушали у одломку из Јеванђеља по Матеју, а то је да у подножју тог истог брда на којем се дешава Преображење Господње апостоли покушавају да излече једног младића који је болестан од свог рођења. И све што су чинили остало је без успеха. Тај младић је остао - и поред молитве, труда и напора апостола - неисцељен. А овде на врху Таворске горе присуством Божјим, присуством Христовим, све је постало лепота и радост до мере да су тројица апостола, који су били са Господом, у тренутку заборавили да ишта друго постоји и били су спремни да све оставе, да све престане да постоји само да би се продужило постојање те нетварне, надумне светлости и радости која је испуњавала све и свја, па и саму тројицу апостола, до мере да су рекли: Саградимо овде три сенице да заувек останемо са Тобом Господе, јер добро нам је овде бити (Мт 17,4). И ова реч апостола, браћо и сестре, открива све. То је историјски догађај. Господ се заиста на гори Тавор преобразио и пројавио своју божанску нетварну светлост која чини све преображеним и узвишеним, а то све доводи до свог савршенства, а савршенство је искључиво тамо где је Христос.
 
Међутим, у овом празнику, у овом догађају открива се да смо и ми људи створени да будемо савршени, али да савршени не можемо бити сами из себе и сами од себе. Ма какве подвиге чинили, ма колико постили, ма колико се молили, ма колико испуњавали закон Божји, све је то ништа ако није присутан Господ. Наравно, то се подразумева, то је неопходно и потребно, то изражава нашу жељу, потребу и осећање да нам је Господ неопходан. У крајњој линији, да би апостоли доживели лепоту и смисао Преображења Христовог, које је позив и њима на преображај и истовремено остварење преображаја, било је потребно и да се они успну заједно са Господом на гору Тавор. Дакле, био је потребан њихов труд, њихов подвиг, а да би тај подвиг добио свој смисао неопходан је предуслов и неопходан је коначни циљ, па и сам садржај да је Господ присутан својом нетварном светлоћу, тј. својом љубављу, другим речима самим собом.
 
Добро нам је бити тамо где је Господ. Кад смо са Њим без обзира на то какве су тешкоће и каква су искушења, то су за нас онда само задаци, домаћи задаци које нам Господ шаље да их савладамо из љубави према Њему и због тога што смо створени за савршенство. Како? Тако што ћемо се трудити да негујемо сваку богочовечанску врлину, даваћемо све од себе, али бићемо обожени тек онда када учествујемо у нетварној светлости Божјој, тј. у благодати Његовој, у светлости коју су апостоли на гори Тавор гледали. Они нису могли да издрже поглед на ту светлост, али истовремено купани у њој осећали су радост. То искуство су имали безбројни свети Оци кроз историју. Тај дар да виде нетварну светлост Божју добијали су заиста увек као дар. То је дар који ничим није заслужен, али за који треба припремити своје биће, очистити срце, ум и тело. На Таворској гори све је било прожето том нетварном светлошћу, није било тек обасјано споља и све што је сијало није била само рефлексија неке светлости изван, него присуством Господа све изнутра својом светлошћу засијава покренуто нетварном, нествореном, вечном светлошћу и светошћу Божјом.
 
Дакле, ми смо створени, браћо и сестре, да будемо у присуству Господа, јер добро нам је бити уз Њега и са Њим. Заправо то је једини смисао. А у исто време, рекли смо на почетку, док је Господ на гори Тавор, апостоли без успеха се труде да исцеле болесног младића. Тек кад се Господ спустио са горе Тавор, дошао међу болесне и видео тог болесног младића, својим присуством Он га је исцелио. Благодаћу својом исцелио га је, рекавши једну страшну реч: О роде неверни! Обраћајући се оцу који је довео сина да га исцели: Верујеш ли да то могу учинити?, чуо је речи: Верујем Господе, помози моме неверју (Мк 9, 23-24).
 
То је предуслов и присуства благодати Божје и светлости и светости Његове. То је присуство силе и снаге Божје и све то постаје наше када приложимо своју веру, а знамо да се она може описати речима: Верујем, Господе, помози мом неверју. Знамо да је наша вера слабашна. И зато чувши реч Христову да се тај род који доноси болест и телесну и духовну, тј. нечиста сила, изгони онда када полазимо макар и од слабашне вере и проширујемо својим подвигом, постом и молитвом. То значи опет својим трудом.
 
Нека би Господ дао да се радујемо данашњем празнику, да се радујемо присуству Божјем. Овај празник је показатељ и доказ да је Господ увек са нама, али да бисмо Га видели и да би Он засијао у нама и око нас потребан нам је дар вере који има свако од нас. Нема човека који нема дар вере, али негде то семе остаје запарложено, умртвљено, не дарује своје плодове. То је зато што није пропраћено постом и молитвом, а то значи покајањем, милосрђем и љубављу, борбом против сваког зла у себи, против страсти, самољубља, гордости, себичности, љубоморе и осуђивања и свим оним о чему говори свето Јеванђеље. Нека би Господ дао да имамо и вере, али и поста и молитве, да се трудимо у свакој врлини, да праштамо једни другима, да грлимо једни друге, да слушамо једни друге, да знамо да смо једни другима потребни, јер онда ће Онај који увек светлошћу својом сија и који је засијао на гори Таворској бити и у нашим срцима, а наша срца ће постати гора Тавор.  Из те горе најпре ћемо ми бити обасјани смислом, лепотом, радошћу и љубављу, а као такви онда ћемо, будући Божји, бити блиски и добри и једни другима. Нека сте благословени и срећан празник.