Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 30. новембра 2025. године на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару
 
Браћо и сестре, ево нас на почетку Божићног поста. И овај пост, као и сваки други пост, јесте пре свега период духовне обнове, а то значи обнове наше спознаје Бога и обнављања самопознања. Само када се крећемо у оквиру та два вектора, ми идемо путем за који се стално питамо речима: Шта треба да чиним да добијем живот вечни? Само тада идемо путем који води у вечност. У средишту те духовне обнове и у средишту сваког поста јесте непрестано подсећање и оживљавање у нама речи Господњих, које нам казују шта је оно што је најважније да чинимо како бисмо ишли путем Царства Небеског и шта је оно што је најважније што треба да чинимо да бисмо се истински духовно обнављали. То није ништа друго него реалност изражена речју љубав, речју која се непрестано свакодневно међу нама помиње, али која често у себи носи различите садржаје. Нажалост, често ти садржаји нису оно на шта нас Господ позива, него имају у себи мању или већу дозу, а понекад су и потпуно – самољубље.
 
Господ каже да треба читавим својим бићем волети Њега и ближњег свог као самог себе како бисмо ишли путем који води у Царство Божје. И ево то исто питање, шта да чиним да добијем живот вечни, који јесте Царство Божје, упутио је један законик у овој чудесној причи из Јеванђеља по Луки, причи која је својеврсно ремек дело, јер на најједноставнији и најкраћи могући начин, на начин који свако може да разуме, изречена је најдубља тајна нашег живота и нашег постојања.
 
Дакле, љубав према Богу и љубав према ближњем. Међутим, љубав према Богу није напросто апстракција, него се љубав према Богу, као и вера у Њега, показује и потврђује у нашој свакодневници, у нашим међусобним односима. Потврђује се и показује нашим конкретним практичним односом, практичном љубављу, тј. потврђује се и показује кроз човекољубље, јер човекољубље јесте једна од најважнијих врлина, а врлина није ништа друго него наше уподобљавање Богу.
 
Врлина показује да ми постајемо слични Богу, а Он јесте Човекољубац до те мере да је и Сина свог дао ради нашег спасења. Законик, један представник изабраног народа, јеврејског народа, поставља питање Господу заробљен у оквире правила, заробљен у оквире закона. Он не разуме да закон није циљ сам себи, нити циљ нашег подвига и наше вере, нашег духовног живота. Закон је само средство, посредник и путоказ који нас води ка циљу. Ми поштујемо закон и правила, јер нам закон и правила помажу да идемо ка циљу, а то је заједница са Богом и заједница са ближњим. То је љубав.
 
Чувши реч да треба да волимо ближњег као самог себе, законик је упитао Христа: Ко је мој ближњи? Господ је испричао причу коју смо управо чули. Имамо једног представника такође изабраног народа, јеврејског народа, који је пребијен и рањен на смрт. Поред њега пролазе они који би требали више него други да разумеју закон, да га разумеју и да га испуњавају, а то су свештеник и левит. Ни један ни други нису се ни осврнули на овог који страда. А онда је прошао неко ко не припада не само свештеничком и левитском реду, него не припада чак ни изабраном народу. Штавише, припада народу који је изабрани народ сматрао за свог непријатеља, презирао га је, није хтео ни у какав контакт да дође са тим народом. Он припада Самарјанима. Туђ народ и туђа вера. А законик и припадници изабраног народа сматрају да је спољашња припадност једној заједници показатељ да припадници те заједнице јесу ближњи једни другима.

Међутим, уколико се ради о биолошком оквиру да припадамо једном народу, као што смо на пример ми, припадници српског народа, то што припадамо истом народу не значи још увек да смо ближњи међусобно. Такође, ни припадање истом кругу духовности и истој вери само по себи не подразумева да су сви припадници међусобно ближњи једни другима. То јасно Господ показује у овој причи. Чињеница да смо ми припадници једног народа и припадници једне те исте православне вере не подразумева да смо ближњи једни другима уколико се држимо само слова закона и мртвог слова на папиру, уколико се држимо само правила, уколико су нам она циљ, уколико се држимо правила, тј. закона, како бисмо себе промовисали, како бисмо показали да смо бољи него други, уколико смо болесни и заражени вирусом фарисејства.
 
Овде, дакле, Господ узима једног странца по свему, који је такође прошао поред овог који је рањен на смрт и тај чини све што је потребно да помогне овом страдалнику. И Господ, онда, пита Законика: Ко је у овој причи ближњи пострадалом? И, наравно, законик није имао избора и одговара онако како јесте: Ближњи је овај Самарјанин, овај који му је помогао, овај који му је учинио милост и показао милосрђе. Дакле, овај странац по свему је ближњи пострадалом. И Господ вели представнику закона, по свему споља посматрано честитом и добром, оном који се држи свих правила, узорном представнику и народа и вере, вели му: Иди и ти чини не као овај свештеник и овај левит, него иди и ти чини као и овај теби страни човек, тј. Самарјанин.
 
Ближњи је, дакле, онај који има здраву духовну природу и здрав духовни живот, ко живи у складу са Богом даном природом и даровима које је добио од Њега. А сваки човек је добио дар који уоквирује све остале дарове. Добио је таленат над талентима, а то је дар и таленат љубави, дар и таленат за љубав, тако да сви остали дарови служе том дару. Сви остали дарови су средство који воде том суштинском, најважнијем дару, дару љубави према Богу и према ближњим.
 
Ево, браћо и сестре, на почетку поста важне поуке и за нас. Да се питамо коме сам ја ближњи, а не које мени ближњи, да научимо из ове приче да сам ја ближњи, да си ти ближњи и ближња оном коме чиниш милост, оном којем показујеш љубав, оном коме прашташ, оном од кога тражиш опроштај, оном кога не осуђујеш, оном кога не оговараш, оном у односу на кога испуњаваш све остале друге заповести, оном у односу на којег све остале своје дарове које имаш не користиш да би доминирао, да би се преузносио, него да би му служио.
 
Нека би Господ дао да обнављајући себе у току овог поста, идући у сусрет Господу човекољубивом који шаље Сина свога међу нас, обнављамо се и ми милосрђем и љубављу према Богу и према ближњем како би смо ишли путем Царства Небеског. Амин.