Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 22. фебруара 2026. године, у Сиропусну недељу, на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару
 
У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас је Сиропусна недеља. То значи да сутра, Боже здравља, почиње Велика Четрдесетница. Почине Велики пост који је припрема за највећи и најважнији празник, за суштински празник, празник који открива смисао наше вере, празник Васкрсења Господњег. Овај пост, ово путовање духовно и духовни подвиг траје четрдесет дана, а онда се још додаје и она недеља коју зовемо Великом.
 
Данас смо чули одломак из Јеванђеља по Матеју, из шесте главе тог Јеванђеља, одломак који је део Беседе на гори, а којем директно претходи поука Христова о томе како треба да се молимо. Она нам једноставно указује да најбоља молитва, молитва која садржи све оно што треба да буде наша реч упућена Богу, јесте молитва коју зовемо Оче наш. То је молитва коју говори свако од нас појединачно, али и молитва у којој, икако се Богу обраћамо појединачно, говоримо да је Он Отац наш. Са једне стране ми показујемо да хоћемо заједницу са Богом, али у исто време говоримо и да је Бог не само мој Отац, него и Отац наш. Тим показујемо и да смо међу собом заједница.
 
Дакле, у овом одломку из Јеванђеља, који треба да буде упутство за оно што је важно да знамо током поста, јесте молитва Оче наш. У тој молитви ми хоћемо да буде Царство Божје и Његова воља, воља Божја овде на земљи као што је и на небу. Тражимо да нам Господ да све оно што нам је потребно, што нам је неопходно за живот, не само телесни, спољашњи, него и онај унутрашњи. А онда молимо Бога да Бог буде милостив нама, да нам опрости све оно што смо речју, делом или мишљу учинили, а супротно је Његовој вољи. Молимо Га да нам опрости, јер знамо да искључиво и само ако је Бог милостив и ако нам прашта можемо бити у Његовој близини, можемо бити у Његовом загрљају. Наравно, подсећамо и себе да и ми не смемо да имамо мржњу, не смемо да имамо горчину, гнев и осветољубивост у односу на било кога, независно од тога да ли у општењу са ближњим ми имамо право или не.
 
У срцу не смемо да имамо горчину. Не желимо да имамо горчину, молимо Бога да нас Он очисти, јер ако се ослонимо на себе и на своје силе и своје моћи, знамо да нећемо моћи увек како ваља да кажемо ни једно хвала, чак ни благодарни нећемо бити за добра која нам Господ чини или било ко од наших ближњих увек и на прави начин. И зато молимо Господа да нам помогне да ми праштамо другима, да будемо милостиви, зато што знамо да Он нама прашта.
 
Данашње Јеванђеље говори о томе да Велика Четрдесетница јесте пост, јесте подвиг поста, али она подразумева и молитву, подразумева покајање, а покајање у себи укључује и праштање. И понавља Господ још једанпут у овом одломку који смо чули да ако ми будемо милостиви према ближњима, према другим људима, ако ми њима будемо праштали, онда ће Господ праштати нама. Ако ми будемо праштали сагрешења других, Господ ће нама опростити и већ је опростио. Међутим, ако ми не будемо били спремни да праштамо другима, ми нећемо бити способни да препознамо милосрђе Божје, да усвојимо и примимо Његов опроштај, јер ће у нашим душама бити горчина, лед, мржња, мраз и хладноћа. И ево, то је оно што треба да имамо, браћо и сестре, током читавог овог поста.
 
Постоји још једна димензија која је важна, на коју нас Господ подсећа, коју често срећемо и на другим местима у Јеванђељу, а то је да будемо свесни кад све учинимо да смо недостојне слуге Божје и да то што смо учинили такође јесте дар љубави Божје.
 
Зато се подразумева да треба да постимо. Међутим, пост није сам себи циљ и није најважније током поста да се бринемо о спољашњим правилима поста,  иако је пост предвиђен човекољубивим умом Цркве да га практикујемо онако како описују црквена правила, искуство Цркве и искуство светих. Заиста постоје упутства и правила која треба да знамо и да колико год можемо користимо и испуњавамо та правила као помоћна средства и као смернице, али знајући да правила нису циљ. Правила су помоћна средства, правила су само оруђа, као и читав пост који нас води једном и јединственом циљу, а то је заједница са Богом и заједница љубави са другим људима, а то значи употреба наших капацитета, дарова и способности у складу са светом вољом Божјом, а то значи у складу са нашим здравим, нормалним и исправним начином живота који одражава и природу какву смо добили од Бога.
 
Према томе, не треба да постимо, како нас подсећа данашњи Јеванђеље, као лицемери, да би нас други људи видели. Не треба да постимо због тога да бисмо имали посебне почасти и славољубља, него треба кришом – у дубини своје душе, у покајању и искању опроштаја од Бога, у праштању другима, не као фарисеји и књижевници, него као цариник, као онај који је свестан својих слабости – да се трудимо да поштујући правила поста, у мери у којој то можемо или у мери у којој имамо благослов од свог свештеника, да постимо и испуњавамо све оно што од нас пост налаже.
 
Пост не треба да нам буде само телесна дисциплина, само дијета, него треба да се боримо против сваке зле помисли, против сваке ружне емоције, против свега онога што је супротно Божјој вољи и што је супротно нашој природи.
 
Према томе, спољашњи пост свакако јесте важан и држање правила спољашњег поста јесу важна зато што нас то припрема, вежба и чини способнима да можемо да ловимо све оно што је негативно у нама, зло и грех, да одсецамо све то и очистимо нашу њиву, њиву наше душе, да из ње могу да изникну засејана семена врлине добра, љубави, милосрђа и човекољубља. И наравно, све то да буде прожето покајањем.
 
Зато је важно, како каже на крају ово Јеванђеље, да водимо рачуна о ономе што је за нас најважније, за шта ће нам срце бити везано, јер тамо где је благо наше, оно што нам је важно, оно што прогласимо да нам је важно, то ће бити и простор на којем ће почивати и наше срце, тј. ми. И то се такође не тиче опет само спољашњих добара. Ако су славољубље, среброљубље, гордоумље, властољубље, као чежња наша унутрашња, оно што нас изражава, онда ће и срце наше бити везано за то што нас везује, за овај свет, а не за Бога.
 
Наше срце треба да буде везано за Господа, а то онда значи да ћемо бити трезвеноумни и смиреноумни, да ћемо моћи да разликујемо добро од зла, да ћемо моћи увек, путујући током овог поста, да путујемо ка Њему, Васкрслом Господу нашем, кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова. Амин.