Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 3. јуна 2026. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, у храму Светог Саве на  Врачару

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ каже да је Он врата кроз која се улази у Царство небеско. Он још вели да је Он истина, пут и живот. Не само, дакле, да Њиме и кроз Њега препознајемо тајну Царства Божјег и да улазимо у њу, него Он нам открива и начин, открива нам образац по којем треба да живимо да бисмо Њега препознали и да бисмо у Његовом загрљају били укључени у тајну Царства Божјег.

И Господ још каже да иако је Он онај који је Спаситељ, да постоје многи и многи лажни учитељи, многи који себе представљају да су месије и да су спаситељи. И они се рађају у различитим облицима историјског организовања човековог живота. Многе идеје и идеологије – религијске, социјалне, политичке, психолошке и разне друге – нуде се да оне буду простор из којег можемо да добијемо пут у миран живот, у хармонију, у стабилност, да оне могу да нам понуде лепоту и смисао живота на крају. И наравно да ми знамо, у то нас је уверила историја људског рода, да без обзира чиме се човек бави и без обзира колике домете постигао и какве резултате остварио – било да се ради, дакле, о науци, о уметности, о философији, о различитим религијским системима – на крају човек остаје затворен у овај свет и то са исходом који се зове ништавило, са исходом који се зове смрт, који руши све оно што носимо у себи и све наше односе које смо градили око себе. Дакле, идеје и идеологије које ствара човек не могу понудити спасење, не могу понудити смисао, лепоту, хармонију и пуноћу живота.

И зато Господ каже да постоје лажни учитељи, лажни пастири и лажне месије који заправо нису ништа друго него вукови у јагњећој кожи, а Он је истински и добри пастир. Господ наш Христос је дошао у овај свет и поистоветио се са нама да бисмо ми могли да се поистоветимо са Њим, да заједно са Њим будемо узнесени на небо и да разумемо да циљ нашег постојања – иако започиње овде, развија се и организује овде – јесте Царство Божје, Царство будућег века.

То Царство будућег века није нешто што не можемо додирнути и препознати овде и сада. Напротив, оно је присутно међу нама кроз Цркву, кроз Господа Христа. Оно нам успоставља нови начин постојања, нови живот, живот у Христу који има своја правила која су другачија у односу на сва друга правила, правила разних идеја и идеологија. То Царство Божје има и своје путоказе, то Царство Божје има и своје усмериваче, а то су светитељи Божји, они који су се до краја својим животом, животом у Јеванђељу поистоветили са Христом.

И ево, Она која се више него било ко други са Господом нашим поистоветила, сва се Њему предала, која је одлучила да Њен живот не буде организован у складу са Њеном вољом, него са вољом Божјом, јесте Пресвета Богородица. Она нас је, браћо и сестре, походила и, ево, овде је међу нама, љубављу и благословом игумана Јефрема из манастира Ватопеда. Она је међу нама да нас теши, да покрива својим покровом, да нас штити од сваког зла, од сваког непријатеља, да нам донесе мир и радост, да нам дарује здравље, да имамо слогу међусобно, најпре – говорим ових дана – у породицама, да чувамо једни друге. Пресвета Богородица, дакле, јесте Она која нас штити, али која исто тако показује ко смо и шта смо.

И ево, браћо и сестре, ми потврђујемо ових дана – долазећи у рекама у побожности, миру, скрушености, без икаквих манипулација и било чије пропаганде, из разлога љубави према Богу и истински вере – да се потврдимо као народ Божји, да се поклонимо Пресветој Богородици, да покажемо да смо једно у вери, да покажемо да можемо бити различити по свим питањима, али да можемо и да треба да будемо једно у вери, једно у храму Божјем, да видимо једне друге као браћу и сестре, а не као супарнике и као противнике.

Ових дана показујемо да је Господ са нама, да препознајемо пастира, да разни учитељи нису успели да нас заведу, ма ко били, ма како силни и моћни, ма како славни. Показали смо, дакле, да је вера жива у нашем народу и да хоћемо да буде још живља, да желимо да будемо бољи, да се преображавамо, да се боримо против греха и страсти у себи, против мржње, против себичности и против искључивости, да се боримо за љубав, да желимо да свако од нас буде бољи пред Богом, да више испуњава закон Његов, да више живи по Јеванђељу Христовом.

И наравно, као што је Господ био презиран и гоњен, тако је и Црква Његова кроз све векове. И ових дана постоје неки који не разумеју о чему се овде ради. Постоје неки који презиру нашу смиреност, то што идемо да се оснажимо у добру, да се оснажимо у врлини, то што долазимо овде са жељом да грлимо све, да праштамо и да тражимо опроштај, то што разумемо да нисмо савршени. То презиру, одбацују и клевећу многи из незнања, а многи управо због тога што нису препознали Господа као свог пастира, што су у заблуди и имају друге месије. Господ све воли и ми долазимо, браћо и сестре, овде оснажени својом вером и молитвом Пресветој Богородици, да се молимо и за њих, да се молимо да Господ отвори и њихове очи, да никада у срцу свом не доживимо било коју врсту осветољубивости и гнева, да никада не пожелимо ни њима било какво зло. Молимо се и за њих и трудимо се да их волимо, да их разумемо и да желимо да се и њихова срца загреју љубављу Божјом и да им се духовне очи отворе.

Желимо да се и њима деси оно што се десило великом цару Константину и његовој мајци Јелени. Цар Константин, моћан и силан владар је био, император римске империје, империје која је гонила хришћане. А он је, када је учествовао у једној бици одлучујућој за његово царство, видео Крст на небу и чуо глас који му је рекао: „Овим побеђуј“. Наравно, није најважније и највеће то што је цар Константин тада победио, него што је разумео да оно што побеђује јесте љубав Божја и што је разумео да је моћ крста већа од сваке друге моћи. Али не моћ која покорава друге људе себи, него моћ која покорава своје страсти, свој грех, зло у себи, мржњу, самољубље и егоцентризам., моћ која побеђује наш его, нарцисоидност и самозаљубљеност. Дакле, моћ Крста доноси смирење, доноси мир, низводи љубав Божју у наше животе. А царица Јелена, која је пронашла Часни Крст, није трагала за овоземаљским добрима и овоземаљским благом, него је трагала за духовним и зато је Господ учинио великом.

Стога се ми данас, браћо и сестре, њих сећамо и молимо им се, јер Господ се дотакао њихових срца, а и они су имали у себи чежњу и жељу за Богом, за смислом и за пуноћом.

И ми имамо Крст као своје знамење. Не само да Га носимо на грудима, него Га носимо у дубини свога бића. Носимо Га у корену свог бића, у темељу свог бића, а то је наше срце. Знамо да Крст подразумева жртву, распеће, одрицање од овог света, одрицање од своје воље, не као одбацивање света, него као разумевање да и свет добија смисао тек онда када се повеже са Христом, када се утемељи на Христу.

Зато нам остаје, драга духовна децо, да се молимо Богу и ових дана прилазећи Часном Појасу Пресвете Богородице да се молимо Њој речима: „Пресвета Богородице, спаси ме“; или да се молимо за своју породицу, за своје суседе, за све којима је помоћ Божја потребна, речима: „Пресвета Богородице, спаси нас“; да се молимо и за неке ближње своје, конкретне, који имају потребу за подршком и за помоћи, речима: „Пресвета Богородице, спаси тог нашег брата или ту нашу сестру“.

Наравно, да се молимо и молитвом Господњом коју сви знамо, Исусовом молитвом, тим чудесним оруђем и оружјем које одагнава свако зло, сваку демонску и мрачну силу, да изговарамо у себи непрестано: „Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног или грешну“, да се молимо и за све, за своју породицу, речима: „Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас“.

Нека молитва постане наш живот, наше дисање, наша мисао, куцање нашег срца. Претворимо се, браћо и сестре, у молитву. Тада ће се све преобразити у нашим животима. Све ће бити другачије. Имаћемо снагу, имаћемо духовни штит, бићемо отпорни на сваки напад демонски, а у нама ће се укоренити и развијати свака врлина, врлина која није ништа друго него одраз љубави Божје, тако да ћемо оно што је учинио Свети Константин и што је оставио иза себе када је сазвао Први Васељенски Сабор, а то је истинита и чиста православна вера и јединство, јединство у вери и у Господу.

Нека би Господ дао да молитве Пресвете Богородице, Светог цара Константина и царице Јелене буду увек са свима нама и да Њега, Једног у Тројици Бога, славимо као Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин.