Конзул Републике Србије у Казахстану г. Милан Зораја поклонио је храму Светих новомученика акмолинских икону Пећке Богородице и књигу Пресвета Богородица Пећка Красница, коју је даривала управа манастира Подластве.

Тим поводом г. Зораја је игуману манастира Подластва оцу  Јустину (Мреновићу) упутио писмо које преносимо у целости: „Поштовани, обраћам Вам се са осећањем искрене и дубоке благодарности за Ваш несебични и племенити гест, којим сте ми уступили последњи примерак књиге Пресвета Богородица Красница Пећка, заштитница и спаситељница рода српскога крстоноснога. Тај драгоцени дар сам, уз Ваш благослов, предао цркви Светих новомученика и исповедника акмолинских у селу Акмола надомак Астане, у Републици Казахстану, заједно са иконом Богородице Пећке Краснице. Икона је освештана у манастиру Високи Дечани 17. децембра 2025. године, након што је претходно унесена у храм Богородице Одигитрије у Пећкој Патријаршији ради благослова.

Полазећи од историјске чињенице да су српски народ и Српска Црква током векова подносили тешка страдања и прогоне због вере у Христа, као и од потресног исповедништва Светих акмолинских мученица – страдалница логора АЛЖИР (Акмолински логор жена „издајника отаџбине“) – које су до последњег даха сачувале веру, наду и љубав према Богу, осетио сам као верујући човек унутрашњи позив да дам, макар и скроман, допринос даљем продубљивању братских духовних веза међу православним верницима Србије и Казахстана. Дубоко сам уверен да нас управо та заједничка историја страдања и исповедништва обавезује и призива на још снажније сабрање у спасоносној вери, љубави и међусобном разумевању. Стога Вам још једном изражавам своје најдубље поштовање и искрену захвалност на разумевању и подршци мом науму, са надом да ће овим делом бити учвршћене духовне споне наших народа и да ће свето место Акмола постати простор сусрета, молитве и заједништва православних хришћана из читаве Васељене”.

***

А.Л.Ж.И.Р. (скраћеница од: Акмолински логор за жене издајнике отаџбине) био је највећи совјетски женски затвор; налазио се у Казахстану, у Акмолинској области, и био активан од 1938. до 1950. (односно 1953) године. Овај колоквијални назив логор је добио по томе што су велики број његових затвореница чиниле жене, мајке, ћерке и сестре људи осуђених као „непријатељи народа“ и „издајници отаџбине“. Његов званичан назив био је Поправно-радни логор „Р-17”, а од 1939. водио се као Акмолинско одјељење Карагандинског поправно-радног логора. Услови живота у логору су били изузетно тешки. Довољно је само имати у виду да је клима казахстанске степе веома сурова, температуре осцилирају од плус 40°C лети до минус 40°C зими, а читаве године не престају да дувају степски ветрови – зими са снегом, лети са песком. Када је отворен, 1938. године, у логора је било око 8.000 затвореница, од чега је 4.500 њих било осуђено по основу припадања породицама „издајника отаџбине”. До данашњег дана не зна се тачно колико је жена, старица и деце заувек остало да лежи у заједничким гробницама у степи.

У АЛЖИР-у су биле затворене жене различитих националности, друштвених статуса и професија. Већина њих је морала да ради у неподношљивим условима, обављајући најпрљавије и најтеже послове. У логору су се истицале жене које нису биле супруге „издајника домовине“ или чланови њихових породица. Посебно окрутан третман, којем су оне бивале подвргнуте од стране стражара и надређених, био је прописан декретима и наредбама највиших совјетских власти. Ко су биле те жене и чиме су толико озловољиле совјетску владу? Оне нису биле револуционарке које су тежиле промени режима, нити су крале новац из државне благајне за своје потребе, нити су оштећивале државну имовину. Али ови и многи други злочини против владе и отаџбине стављани су им на терет због тога што су биле спремне да се одрекну свега осим онога што им је било најважније – православне вере!

На јубиларном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве у августу 2000. године дванаест затвореница женског логора Акмола прибројано је лику новомученика и исповедника Русије: Евдокија (Андријанова) – монахиња, Ана Антоновна Водоланова, Акилина Степановна Дубовскаја, Наталија Федоровна Копитина, Александра Михаиловна Смољакова, Ирина Лаврентјевна Гуменјук, Ксенија Михаиловна Радун, Марфа Ивановна Дударенко, Домна Јефимовна Василкова, Татјана Игнатјевна Кушнир, Наталија Семјоновна Карих и Јустина Матвејевна Меланич. Све оне су, осим Јустине Матвејевне Меланич, након вишегодишњих казни затвора, осуђене на смрт стрељањем. Приликом посете граду Караганду 1997. године, Патријарх руски Алексије је Карагандинску област (средишњи део Казахстана) назвао „распростртим антиминсом, у који су уткане мошти новомученика”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска