Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 11. јула 2025. године на опелу вероучитељу Стефану Ђокићу у храму  Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача

Браћо и сестре,

За многе догађаје у нашем животу се може рећи да, иако су се десили, могли су и да се не десе. Много тога што нам се дешава, да су околности биле другачије, могло је да се не деси. Много, пак, тога што се није десило, да су услови били другачији, можда је могло да се деси. И све о чему размишљамо, и све што знамо, могло је бити, а и није морало бити. Међутим, постоји само једна чињеница, једна истина, један детаљ у животу сваког човека који је дошао на овај свет, сваког човека који се родио, а то је чињеница и истина да ће отићи из овог света.
 
Дакле, једино што је сигурно што свако о себи може рећи и једино што је сигурно што ће се сваком од нас десити - то је одлазак из овог света, то је догађај смрти. Често, иако знамо да други одлазе, да други умиру, ми мислимо и живимо као да се то нама никада неће десити, као да смо ми једини који имају чаробни штапић, чудесну формулу и вештину уз помоћ којих ћемо ми бити ти срећници које ће смрт мимоићи и који ће мимоићи смрт. А често, с друге стране, опет немајући решење и одговор на то питање, за које сигурно можемо рећи да је најважније питање у нашем животу, скривамо га од себе, бежимо од њега, јер у суштини смрт је не само непријатна, него ништа тако непријатно не постоји.
 
Смрт је нешто чега се свако од нас, ма шта говорио и мислио, у суштини плаши и бежи од ње. Смрт је, другим речима, иако најизвеснији догађај у нашем животу истовремено и најстрашнији догађај у нашем животу. И то не толико као биолошки факат, као биолошка чињеница, као догађај у којем одједанпут све престаје за оног који одлази из овог света, него као догађај који руши оно што је сам смисао и суштина нашег постојања, као догађај који кида љубав између оних који одлазе и оних који остају. Смрт је страшна зато што је смисао живота сваког човека не у њему, не у мени, не из мене, него свако црпе смисао свог постојања кроз љубав у односу на конкретног човека или на конкретну жену.
 
Дакле, ја постојим, и ти постојиш, и сви постојимо зато што неког волимо, зато што постоји неко кога волимо и који је смисао нашег живота, због кога живимо, дишемо, чинимо све што је добро. Дакле, смрт је страшна зато што одлази неко од нас који је смисао нашег живота. И знам да нема речи утехе, осим утехе Божје, за родитеље, брата, супругу, све блиске сроднике и пријатеље у овом тренутку.
 
Јер Стефан је отишао, а он је засигурно не само једном бићу, него бар за троје или четворо, а може бити и више њих који су смисао свог постојања црпели кроз љубав према њему. И зато логиком овог света, размишљајући о догађају смрти, остаћемо не само празни, него још више покрадени и још више без смисла него што смо били претходно пре постављања питања: Зашто? Али и Јеванђеље које смо чули, и читава вера наша, и Господ наш собом открива и потврђује да ми нисмо саздани бесмисао. Јер, ако је последње што свако од нас може рећи о себи одлазак из овог света - смрт, онда се и о свему што је претходило о том догађају, том тренутку, поставља питање: да ли има каквог смисла; да ли има смисла уопште трудити се на било чему што је врлина, што је честито, што је добро, ако је смрт последња реч о сваком од нас? Ми вером у Господа нашег - који не само да је дошао међу нас, и не само један од нас био, него је прошавши страдања, крст, распеће, доживео и смрт, и у самој чељусти смрти обеснажио смрт, показао и потврдио да живот има смисла, да смо створени за вечност, да смо створени за љубав - осмишљавамо свој живот љубављу према ближњем. Ваља осмишљавати свој живот кроз постојање оног који је наш, оног којег волимо, са њим и кроз њега волимо и Господа.
 
Дакле, ми не само да верујемо, него и знамо, а зна то и Стефан, знао је одувек, јер је растао у олтару Божјем, служио у олтару Божјем, растао у свештеничкој породици, а сигуран сам, браћо и сестре, и то да знају и Стефанови родитељи, и супруга, и брат, да је Стефан то данас зна боље него ми. Јер вера је потврда ствари које не видимо и основ оног чему се надамо све док смо с ове стране гроба, а кад одемо на ону страну, с оне стране гроба, што је било у огледалу постоје реалност, постаје пуна истина. И Стефан је данас тамо где ћемо сви отићи.
 
Ја, први међу вама, знам да логика наша има друга и другачија правила у односу на логику Божју и свима нама јесте подвиг, без обзира на крст на којем се налазимо, да идући ка васкрсењу Христовом, идући ка вечности кроз Његово васкрсење, ми покушавамо колико год је могуће да своју логику ускладимо логици Божјој, да логика Божја, колико год је то могуће, по љубави Његовој и дару Његовом постане наша логика.
 
У нашој логици постоји ред: иде прво, друго, треће… И по нашој логици, из овог света најпре треба да оду старији, па онда млађи. Али логика Божја је логика вечности, логика непролазна. И у тој логици, онда када по дару Божјем успемо и ми њом да прогледамо, видимо да све има другачији смисао од онога смисла који се нама открива и да је наш бол и наша туга, који ће увек постојати када су у питању овакви догађаји, логиком Божјом добија сасвим другу перспективу и формат, добија свој смисао. И то није лажна фраза и утеха. Основно и главно питање, питање на које ми знамо одговор јесте: да ли је гроб последње што можемо рећи о себи или има ли неко или постоји ли неко ко ту тајну гроба, тајну бесмисла гроба, гроба као бесмисла, може претворити у смисао? Одговор је: Има! Сигуран сам да Стефан то данас боље зна него ми. Одговор је: Господ наш Исус Христос.
 
И данас је Стефан ушавши у логику Божју, сигуран сам у то, испуњен радошћу, испуњен смислом и лепотом. И ако постоји трачак туге у њему сада, онда то може бити само туга због наше туге, поготово због туге његових најближих. Али и ту сам сигуран да ће, по љубави његовој према Господу, Господ његовим молитвама учинити да туга његових ближњих буде испуњена смислом и учинити све нас да знамо да је овај живот трен, да пет, десет, двадесет, тридесет, педесет година не значи ништа, да не значи ништа ко је отишао први, ко је отишао други и последњи, него да је важно да ли смо на путу који води у подножје радости Божје.
 
Ми смо се данас окупили да тражимо опроштај од Стефана за све што смо мишљу, речју или делом учинили, а њега је растуживало и наносило му било коју врсту неправде. Ту смо да се молимо да он опрости свима нама, а наравно и ми безусловно да све унапред праштамо њему. Ту смо да се молимо за покој његове душе, да му Господ да Царство Небеско, а свима нама, а најближима посебно, утеху.  Ту смо и да сви ми, по љубави Његовој - неко пре, неко касније, независно од тога да ли смо били моћни или сиромашни, да ли смо били мање или више образовани, независно од тога како нас је свет гледао, да ли смо добијали аплаузе и похвале или смо били прогањани - да и сви ми будемо тамо где је, сигуран сам, данас Стефан по љубави Божјој и да молећи се за покој душе Стефанове увек славимо Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.