Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 6. јула 2025. године свету Литургију у порти Вазнесењске цркве у Невесињу, поводом прославе 150. годишњице Невесињске пушке, устанка који су неустрашиви Херцеговци подигли 9. јула 1875. године против Османског царства.

Његовој Светости су саслуживали: високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије, захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије и будимљанско-никшићки г. Методије; преосвећена господа епископи буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило и викарни диоклијски г. Пајсије; свештенство и свештеномонаштво Српске Православне Цркве.

У литургијској проповеди Патријарх је између осталог рекао:

– Драга браћо и сестре, православни Срби, Невесињци, потомци Светог Саве, храбри, дивни и честити људи и борци за слободу, за слободу, пре свега, унутрашњу, духовну слободу, за слободу достојанства људског, за слободу вере, а онда и сваку другу врсту слободе која може бити плод и резултат тог и таквог слободарског унутарњег опредељења за Христа, за Христа за којег дајемо све, а Њега ни за шта.

– Наш живот се темељи на вери, браћо и сестре. И као што смо чули на самом крају данашње јеванђељске приче, Господ помаже и оном који је дошао да затражи помоћ од Њега, иако тај који је дошао не припада изабраном народу, иако тај који је дошао да моли за помоћ ни по чему споља не показује да је благочестив, да је честит, да има у себи вере. Напротив, све оно што је спољашње потврђује и показује да је он неко ко је изван изабраног народа Божјег, неко ко не припада Цркви, рекли бисмо данас. Штавише, неко ко је непријатељ, јер се радило, како вели јеванђељска прича, о капетану који је био официр римске војске, а она је била завојевач и окупатор земље на којој је живео изабрани народ. Дакле, тај нити је вером, нити биолошки припадао изабраном народу Божјем, онима који су изабрали Господа да Га следе и да иду за Њим.

– Онако, како верујемо браћо и сестре, онако ће нам бити. Али не само исповедајући уснама, тј. речима своју веру, не само онако како декларативно верујемо, него онако како се трудимо да она буде наш живот, да буде наша свакодневница, да живимо Јеванђеље Христово, које у центру свом има заповест о љубави, двоједину и јединствену заповест. А та заповест има две стране: једна је љубав према Богу читавим бићем, умом, срцем, уснама и телом својим, а друга је да волимо ближњег свог као самог себе, тј. да ми  претежније и важније буде твоје него моје, ако сам ти брат. Али и обрнуто, ако смо браћа и сестре међусобно да буде важнији мир и радост оног који је поред нас, јер како могу бити радостан, како могу бити миран, како могу имати мир у срцу ако ти, који си поред мене, немаш то исто? Онда је то ароганција, егоизам и самољубље и најбоље ће то разумети они који живе као брачна заједница – истакао је Светејши подсетивши:

– Може ли муж бити миран ако нема мира у души његове жене? Може ли жена имати мир ако је немиран муж? Наравно да не може! А то онда значи да се најпре морам борити да ти имаш мир и радост, како би онда и мир и радост који су дар Божји, а не плод наших подвига и трудова, дар Духа Светог, били нешто што царује и у нама. И ево враћамо се опет на исту реченицу: онако како верујемо, нека нам буде, а ми знамо реченицу јеванђељску: Да, верујем Господе, помози моме неверују. Знамо да хоћемо Христа, да смо се определили за Њега, али да у нашој свакодневници често не само одступамо од заповести Христових, него се понашамо и супротно њима, чинимо и оно што нећемо. Зато и кажемо: Верујем Господе, али слаб сам, немоћан, грешан, помози моме неверју, помози да моја вера буде животна, да буде делатна, да ми буде и мисао, и реч, и дело, да Ти све будеш у мојом животу. Јер Господ, браћо и сестре, суди другачије него ми. Друга су Његова правила. Имамо људску логику, имамо често принцип мера за меру, око за око, зуб за зуб, управо по старозаветним правилима, а Господ сваког од нас позива на преумљење, на покајање: Покај се, јер се приближи Царство Небеско.

Беседу Патријарха Порфирија у целости можете прочитати ОВДЕ.

На крају свете Литургије, Вископреосвећени Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије је пожелео добродошлицу Светејшем Патријарху српском г. Порфирију, архијерејима и верном народу, деци Божјој, живој Цркви Бога живог и истинитог, Оца и Сина и Светог Духа:

– Добродошли, Ваша Светости, у Невесиње, усред Херцеговине, у ову камену колевку слободе. Добродошли са светим владикама и митрополитима црногорско-приморским, будимљанско-никшићким и диоклијским, који су скупа са Вама и са њиховим и Вашим претходницима наша драга браћа, молитвеници и помагачи овог народа вазда били. Добродошао и са западних страна, даљих јужноамеричких и ближих загребачких и љубљанских, наш драги владико Кирило. Добродошли да молитвено обележимо један велики и светли јубилеј и да поменемо наше велике претке.

Митрополит Димитрије је подсетио на сусрет херцеговачких главара са књазом Николом на Цетињу о Малој Госпојини 1874. године, када су тражили помоћ за устанак, јер како рекоше тада: Боље нам је да изгинемо и ми и деца, но да вечито робујемо:

– Каква је то слобода вреднија од живота за коју је боље погинути, него вечито робовати? Разумемо ли ми данас тајну слободољубивости наших предака невесињског, мостарског, неретљанског, столачког, гатачког, пивског, билећког, требињског, поповопољског, граховског, језерског, шараначког, дробњачког, пљеваљског и осталих крајева Старе Херцеговине, Босне и Крајине. Шта је за њих значило помињање Косова и какво је то надање и бесцен благо закопано на Косову у једну гробницу? Дивни наш Алекса Шантић опевао је етос наших предака у једној од најлепших патриотских и слободарских песама српске књижевности, која се често назива и Сонет српске историје. Знамо те речи:
 

Ми знамо судбу и све што нас чека,

Но страх нам неће заледити груди!

Волови јарам трпе, а не људи -

Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигда уставити нико!

Народ је ови умирати свикô -

У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,

И силни, као планинска ријека,

Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!

Митрополит Димитрије је, поред осталог, истакао и да су се за слободу, не само земаљску, већ и духовну, борили славни јунаци Херцеговачког устанка:

– За слободу од греха, у који су пали и наши прародитељи и ми, заведени од Онога који је поробио људски род; за слободу од смрти, коју је тај грех у свет увео; за слободу коју нам је даровао Христос, побеђујући смрт за нас и обнављајући човека; за ту слободу достојну човека, достојну вечности, борили су се и наши преци. Зато је њихово и наше свагдашње помињање Косова и Метохије израз вере у Христа Господа Богочовека, израз наде у милост Његову, израз стремљења љубави Његовој од које нема веће него да неко живот положи за ближње своје, израз љубави којој ни смрт не може ништа.

Присутном народу Божјем обратио се и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је нагласио:

– Херцеговци и Црногорци су били заједно у устанку који је почео Невесињском пушком, а и касније, нарочито у Вељем рату од 1876. до 1878. године, Бог им је дао сјајне победе на бојном бољу. Били су једнодушни, једномислени, нису имали наоружање као њихови противници, турска сила, али су имали срце, спремност и наду да ће њихова борба донети ослобођење и уједињење целог српског народа. Од Косова и од Косовског боја, будући да смо били расцепкани у неке покрајине, разједињени, нисмо престали да будемо државотворан народ, а Херцеговина је, исто као и Шумадија и Црна Гора, била носилац свесрпске државотворне мисли. Када се огласила Невесињска пушка пробудила је наду на свесрпско ослобођење, уједињење и обнову државе Немањића. Тако су тада људи размишљали, тим надахнућем су били вођени, имали су, просто, исту жељу и циљ.

– Није, наравно, то увек могло да се оствари тако лако и Херцеговачки устанак и Вељи рат који је вођен није донео резултате онакве какве је народ желео, али је донео велике промене на овом подручју и у Европи, а резултати те јуначке борбе били су много већи од могућности наших тада, јер смо били народ исцрпљен, поломљен толико векова, осиромашен, без икаквих средстава, али каже наш народ: Бој не бије свијетло оружје, но бој бије срце у јунака. Када гледамо каква је била Вучедолска битка и остали бојеви, видимо величанствено српско јунаштво, храброст, спремност да се гине за слободу. Оно што је красило српско јунаштво Вучјег дола и Херцеговачког устанка било је једнодушност нашег народа. Ратовали су заједно Херцеговци и Црногорци, али се нису делили на два народа и на два језика. Био је то један српски народ, једна вера, једна мисао, једна нада, једно косовско опредељење, један Косовски завет. Нека би нам Бог дао тог јединства и те једнодушности као бисмо превазишли све своје неспоразуме којих увек имамо напретек. Било их је и раније, али да се подучимо се из наше историје, па да не будемо сујетни и да, по речима Светејшег Патријарха, добро ближњег увек ставимо испред свог добра, па ће онда све доћи на своје место – нагласио је Митрополит црногорско-приморски.

После свете Литургије, уследила је свечана академија на Тргу Слободе поводом 150. годишњице Невесињске пушке и обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

– Високопреосвећени Митрополите, духовни оче и домаћине овог краја и ове  Епархије, владико Димитрије; високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји; уважени и драги господине Председниче Републике Српске и изасланиче Председника Републике Србије, господо председници влада и скупштина, сви по реду и чину, а изнад свега драга у Христу браћо и сестре Невесиња, краја јуначкога, драга духовна децо Светога Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Радовића чије смо слово чули на почетку овог нашег сабрања.

И већ у тој речи, том обраћању Светога попа Петра, војводама и кнезовима српским све је речено за сваки простор и за свако време у којем су Срби православни живели, у којем живе и којем ће живети. И ја сам ставио на папир неколико мисли, али са великим поштовањем и љубављу према речима које смо чули одустајем од онога што је преда мном записано и само хоћу да издвојим неколико за мене потресних и дубоких порука Светог Петра Радовића, порука и смерница које су израз животног става православног Србина, детета Светога Саве, потомка Немањића и свих оних који су се једампут за свагда у Светом кнезу Лазару определили за Царство Небеско у односу на царство земаљско.

И Невесињска пушка не само да је одјек, него је истински и органски продужетак Лазаревог Косовског завета који је у исто време и Нови Завет Христов, који не подразумева презир према ономе што је земаљско, према ономе што је материјално, према ономе што се види, него, напротив, представља истинску афирмацију и потврду онога што је опипљиво, што је материјално, што је око нас. Међутим, само у случају када живимо у перспективи Јеванђеља, која је постављена у обрнутој перспективи, тј. у перспективи у којој је земаљско парадоксално утемељено на небеском, којој је у корену подножја земаљског реч Христова метафизичка и онострана, реч Господа нашег Исуса Христа која подразумева светост, која подразумева реченицу: Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека. Међутим, и земаљско добија свој смисао управо својим кореном, када је тај корен Реч Христова, Јеванђеље Христово, онда када је тај корен светосавски, онда када је тај корен светолазаревски, онда када је тај корен - корен који је засадио у овом крају поп Петар Радовић.

Једна порука јесте вера. Без вере ми смо бесловесна бића, не разликујемо се од бесловесних бића која шетају по шумама и горама ових и свих других крајева. Али, вером препознајемо Бога као смисао свог постојања. Вером у Христа препознајемо једни друге као браћу и сестре и препознајемо једни друге као своје ближње. Када препознајемо Христа Господа као смисао свог живота, ми разумемо да без јединства са Њим бесмислено је и оно што је иза нас и оно што је сада и оно што је будућност. Међутим, исто тако разумемо да ако градимо јединство и заједницу са Богом природни плод, резултат и духовни продукт тог јединства јесте и наше међусобно јединство, јесте управо истина да сам ја теби брат и да си ти мени брат и сестра, да смо сви међусобно браћа и да важи реч великог апостола Павла, када се обраћао хришћанима у Коринту, а који су имали многе неслоге и размирице међу собом.

Свети апостол Павле преклиње и моли хришћане у Коринту следећим речима: Молим вас, браћо, именом Исуса Христа да сви једно будемо, да сви једни будете, да нема раздора међу вама. И ова реч Светог апостола Павла није реч која би могла бити критикована од непријатеља наших, али која ће засигурно бити одбачена од многих од нас. То није позив на једноумље, јер свако од нас је личност, свако од нас има пуну слободу, непоновљив је и благодаћу Божјом свако може видети пројаве, феномене, догађаје и све што је у нама и око нас другачије и на свој начин. Али тај начин мора да принесе на трпезу заједнице и да то буде допринос ономе што јесте позив Христов да сви једни буду.

То што мислимо другачије и што гледамо другачије није разлог за неспоразуме и сукобе и, не дај Боже, за искључивост и мржњу. У томе и јесте богатство. Ти дарови и посебни печати не треба да буду презрени и одбачени и да идемо путем једноумља, али да идемо путем једнодушности, једнодушности где је једна душа Дух Свети, реч Христова и реч Цркве, где  важи - и већ смо је чули и непрестано је слушамо - да не желимо дугом оно не желимо да они нама чине и да желимо по речи и заповести Христовој да чинимо једним другим већима чашћу. Јер само онда када узрастамо и ближњи покрај мене расте, растем ја и растемо сви заједно.

Дакле, реч Светог попа Петра Радовића, потомка кнеза Лазара, оног који је оприсутнио дух Косова овде на овој светој земљи, његова реч јесте позив на веру Христову, позив на крст, на распеће, на даривање себе Богу и ближњем ради слободе у Христу, слободе која подразумева слободу од егоизма, од греха, од страсти, од самољубља и која подразумева љубав према ближњем. Зато и Невесињска пушка није била пушка освете и пушка мржње, него је то био вапај и хитац овог народа у просторе благодати Божје, у просторе слободе, у просторе достојанства, у просторе искуства: Све за Христа, Христа ни за шта.

Зато нека би Господ дао да и данас окупљени на овом Тргу Слободе увек пред собом имамо у својим срцима у исто време одштампане и утиснуте речи попа Петра Радовића које су и речи Цркве, речи молитве, речи покајања, речи праштања, речи милосрђа, речи потврде да је Србин Христов, сада и увек и у векове векова, амин!

После свечане академије, у Спомен парку у селу Крекови служен је помен код споменика јунацима Херцеговачког устанка.

***

Невесињска пушка представља почетак Херцеговачког устанка који је избио у лето 1875. године у Херцеговини и трајао је до 1877. године. Први оружани сукоб избио је 9. јула у околини Невесиња, где су се српски сељаци супротставили турским зулумћарима. Узрок устанка били су вишегодишњи притисци, насиље и тешки намети које је локално становништво трпело од турских власти и беговских поседника.

Устанак се брзо проширио на већи део Херцеговине, а убрзо су избиле борбе и у другим крајевима – у источној Босни и деловима Крајине. Србија и Црна Гора су у почетку пружале тајну помоћ устаницима, а касније су 1876. званично ушле у рат против Османског царства.

Током устанка одиграло се више значајних битака које су имале велики морални и стратешки значај за устанике. Посебно се издваја битка на Вучјем долу 18. јула 1876. године, где су удружене снаге херцеговачких устаника и црногорске војске нанеле тежак пораз турским трупама и убиле њиховог команданта Селим-пашу. Поред тога, важне су биле и борбе на Дивину и Муратовици, где су устаници успели да сломе турске положаје и преузму контролу.

Устанак су предводили бројни локални прваци и народне вође, међу којима су се истакли Јован Гуцо, Петар Гојковић, поп Радован Самарџић, Лазар Сочица и војвода Богдан Зимоњић. Њихова храброст и организаторске способности биле су кључне за одржавање устанка у најтежим тренуцима. Истовремено, књаз Никола Петровић Његош пружао је значајну помоћ у координацији и логистици из Црне Горе, делујући и дипломатски и војно.

Невесињска пушка се у историји сматра окидачем догађаја који ће довести до Српско-турских ратова (1876–1878), Руско-турског рата и коначно до Берлинског конгреса 1878. године, када су Србија и Црна Гора стекле међународно признату независност.

Невесињска пушка није била само почетак једног локалног устанка, већ прекретница у историји Балкана. Тај први пуцањ из 1875. године означио је крај ћутања српског народа под османском влашћу и почетак ослобођења. Из Невесиња се пламен отпора проширио на целу Херцеговину, Србију, Црну Гору и даље. Уследили су ратови, дипломатске промене и на крају слом турске власти. Зато Невесињска пушка остаје упамћена не само као символ храбрости једног народа, већ као прва истинска најава слободе за све балканске народе.