У другу недељу Часног поста, 16. марта 2025. године,  свету Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Дарко Пејић, јеромонаси Владислав и Николај, јерођакон Макарије и ђакон Душко Перић уз молитвено присуство пароха протојереја Стефана Миловановића. Епископ Методије је истакао да су бројна исцељења која је чинио Господ о чему сведочи Јеванђеље, указујући на прочитано зачало које говори о исцељењу у граду Kапернауму, где се Господ вратио после Назарета, али и о значају пријатељства:

– И када је ушао у своју кућу да мало одмори, ту је био народ који је чуо да се вратио са проповеди из Галилеје и навалио је да дође и да слуша Његову благу јеванђелску, небеску и божанску реч која укрепљује и исцељује. Господ је наставио да прима људе у своју кућу и онда када је требало мало да предахне. И како каже јеванђелист Марко, толико народа се окупило у кући да нису могли да стану у њене просторије, већ их је било и испред куће – беседио је Епископ будимљанско-никшићки г. Методије и наставио:
- И онда је Господ рекао реч, јер је речју Божјом све постало и приведено из небића у биће и створено све видљиво и невидљиво. И ништа није настало и не постоји што кроз Христа и Његову реч није настало. А онда та реч коју Он говори милује и блажи њихове душе, јер је основни и први задатак који је Христос себи поставио, оваплотивши се и дошавши међу нас, исцељење душа, што је стално у својим проповедима и потенцирао и понаваљао. Душа је претежнија од тела, њено стање и здравље је значајније од стања и здравља тела. Од стања у којем се душа налази, зависи наша вечна судбина и место у Царству небеском, а не од стања нашег тела. У том мноштву народа дошла су четворица и донела болесника на носилима у покровцу и не могавши да се пробију и приђу до Исуса, попели су се и разоткрили кров на кући и туда га спустили до Њега. И Исус видевши толику веру и љубав те четворице, који на такав начин свог болесног пријатеља доносе пред Његове ноге, сажали се и каже: Синко, опраштају ти се греси твоји.

– Овде је веома важно да знамо околности под којима се Христос обраћа болесном на тај начин, јер су код Њега у кући, седели и књижевници који су били чувари и тумачи закона тога времена како би контролисали Његове речи, да виде да не Говори шта против власти коју су они представљали у то време. А они су седели да би тиме показали свој духовни ауторитет који су имали и демонстрирали, слушајући и контролишући шта је то што Он говори, да виде да ли се то поклапа са законом Божјим и тором, коју су они објашњавали и тумачили народу. А онда, када је Он рекао том младићу да му се опраштају грехови, они су се питали: Ко је овај да опрашта грехове, осим јединога Бога. Ко је тај који се Богом прави? А Христос, који зна срца свих људи каже им наглас, да цели народ чује: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? Господ овде намерно прави временску дистанцу између та своја два обраћања болеснику. Прво је било: Опраштају ти се грехови, а то значи: Душа ти је сад здрава и чиста, имаш благослов и милост. И када су то помислили Јудејци, књижевници, писмозналци, духовна власт и ауторитети тог простора и времена, онда им Он каже: Да знате да власт има Син човечји на земљи опраштати грехе. И онда се опет обраћа том болеснику и каже: Узми одар свој и ходи – нагласио је владика Методије.

– Све до доласка Христа у јеврејском народу се постављала узрочно последична веза између болести и греха и сматрало се да је грех узрок сваке телесне болести. И у то доба када је Христос проповедао, људи који су били телесно болесни били су на неки начин обележени том својом болешћу, прокажени, чак и маргинализовани и од њих је постојао отклон у друштвеној заједници у којој су живели. И човека који је унесен на носилима сви су видели, а видели су га и када је излазио сам, пробијајући се кроз народ. Овом проповеди Господ поручује свим народима тада и до краја света и века да је душа претежнија од тела. Тело иако пати, не мора бити узрок болести телесне, а не бисмо имали толико светитеља и праведника Божјих, који су имали толико болести до последњег свог издиханија, а највећа су светила хришћанске Цркве, и не би смо имали толико безбожника и отпадника који пуцају од здравља, дуго живе и сахрањују се и дочекују крај овоземаљског живота мирно. Господ је народу желео да потврди да има власт отпуштати грехе и душу лечити, јер је то споља и спољашњим знацима непроверљиво, да ли су њему греси отпуштени или нијесу, али су они закључили по томе, када му је његове телесне недостатке исцелио. И само због тога га је Господ телесно исцелио да би народ поверовао да Он има власт и отпуштати грехе и душе спашавати, да тиме покаже да поред оног људског - човечанског, има и божанско порекло. Ништа се љепше људском роду није могло десити него да се наша пала људска природа сједини са божанском, а никада се то није могло догодити да се није десило у личности Христовој, када је Он на Себе, надишавши и своју божанску творевину сишао у земаљску творевину и постао једнак по свему нама, узевши људску природу на себе, која је несливено сједињена са божанском природом у Његовој личности и која нераздељиво сапостоји са њом. У Његовој личности се сједињују божанско и људско, односно божанско и тварно. Због тога и једино на тај начин творевина се спасава. Због тога нема спасења без Христа, због тога нема спасења без нашег сабрања на Литургији, у којем се врхуни наша заједница са Њим, у светом Причешћу Телом и Kрвљу Његовом, чиме се и ми обожујемо и чиме нам Господ својом милошћу опрашта грехове наше, не нашим подвигом и вером, него на првом месту Његовом милошћу, надопуњује и усавршава да узрастамо у меру раста висине Његове којој никада неће бити краја. Овде се само почиње, а у Царству небеском то бескрајно траје. Никад не достижемо границу, јер та граница не постоји, она је бескрајна у узрастању у лику Христовом сваког човека појединачно, јер је сваки човек појединачно на то призван и има такво назначење – закључио је владика Методије, који је подсетио да у другој недељи Великог поста Црква прославља и  Светог Григорија Паламу, светитеља из 14. века, великог подвижника, митрополита и архиепископа солунског, који се у свом молитвеном, духовном подвигу на Светој Гори просветлио толико да га је Господ обдарио тако великим талантима да је говорио и тајне Цркве, о божанским енергијама, које су говорили само ретки богослови Цркве, као што су Свети Симеон Нови Богослов, или Свети Јован Богослов, или Григорије Богослов:

– Бог по својој природи и суштини је непојмљив нама и не можемо Га на тај начин докучити и осетити, али је иманентан, значи присутан међу нама са својим енергијама благодатним, а оне врхуне у светој тајни Евхаристије, овде на овом сабрању литругијском, где смо се и ми данас сабрали. Нека његовим молитвама и молитвама свих светих Господ да да никада са тог пута не скренемо, да неодступно следујемо за Христом и Његовом дивном и благом речју која ће нам душу просветлити и исцелити, и  благодаћу Божјом која ће нас просветити, ако Бог да, да би смо могли једним устима и једним срцем славити Оца и Сина и Духа Светога у векове векова, амин.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка