Протвречности света су постојале одувек, али су се оне у наше доба драматично оснажиле и огледају се сада у понашању људи који показују своју идентитеску несигурност и неукорењеност. Последица тога је њихово незадовољство собом које пројектују у друге, па често и у нашу Цркву. Како помоћи тим данашњим људима који помоћ не траже, или је траже на погрешан начин и на погрешним местима?

„Свако српско покољење има да бије неки свој Косовски бој“, говорио је епископ Данило Крстић. И стога, све те сумње и дилеме које постоје и које слушамо о неморалности савременог друштва, односно, неморалности породице, историје, религије, државе, све приче и обмане о негирању националног у име „мира у свијету“ гдје су „сви људи браћа“, или скандалозних дјела и опањкавања сопствене отаџбине као камена спотицања свеукупном развоју и слично – све то непрестано и вијековима долази до нас у таласима и облицима који су увијек врло пријемчиви и привлачни и под плаштом су новог и узвишеног, општекорисног, нечег наизглед величанственог и далеко изнад владајућих идеја и познатих концепата, и као такви нама овдје бивају понуђени и неријетко усвојени. И та „мала и небитна“ промјена полако и постепено улази у наше животе, опија наша размишљања и омамљује наше душе и срца да би нас, коначно, довела довде да се питамо и претке саблажњавамо – ко смо, гдје смо, чији смо.

Човјек је дио свијета, а свијет се пред нашим очима убрзано мијења посљедњих деценија, свједочимо великим промјенама и великим искушењима. Да ли смо за њих спремни? Бићемо провјерени, свако понаособ несумњиво, као што увијек бива. Такође, наслијеђена атеистичка реторика се вјешто пресвлачила и увијек успијевала да буде у тренду, како данас веле, и на свој начин активна и присутна у свим новопројављеним демократским контекстима нашег времена. Све је то, дакако, само посљедица ширих таласања која стижу и на наше границе, што националне што личне, па су управо друштвене и политичке промјене и процеси у Србији и међу Србима неминовно донијеле и нама колебљиво питање идентитетских пракси. 

Модернизација, демократизација, европеизација и други слични процеси имплицирали су њима адекватне идентитете које је савремено друштво веома лако и објеручке пригрлило као нешто лако, лијепо и лепршаво, за разлику од традиционалног, српског и православног, опјеваног идентитета који смо кроз вијекове носили, њиме се спасавали и њиме опонирали свему већем и јачем. Истина, није лако носити и изнијети крст, али другог пута нема, морамо то знати – све остало су странпутице с којих се тешко и дуго враћа, или никад. Напуштање себе је пустиња која се не може озелењети. И зато Црква непрестано призива своју дјецу и свој народ да се обједине и окупе око Христа, око врховног Смисла, да се тај идентитет хришћански и православни укотви у нашој души, па ће се онда и све друго посложити и доћи на своје мјесто.

Овдје морамо нагласити да полемике и располућености у нашем друштву по овом питању и даље трају, али се излаз не налази из разлога јер је тај сукоб дугорочно политички мотивисан и наметнут. Подјеле се дуго припремају у нама и око нас. Најупечатљивија и најјача линија раздвајања сијече наше друштво на тзв.грађанску и тзв.националну опцију и ова подјела видљива је на скоро свим нивоима српског друштва данас. У том смислу, нама недостаје првенствено основно знање и разумијевање самог појма идентитета, односно, да питање идентитета не сводимо упорно и искључиво на политичко, већ понајприје да га уздижемо на онтолошко, философско и универзално људско питање. То ће за посљедицу имати да самим тим и човјека, појединца, себе, не обурвавамо непрестано у низине људског постојања гдје су лутања и пропадања, већ да га отимамо земљи и непрестано пресељавамо и везујемо за Небо, да га откривамо Небу и радујемо се тој промјени која нас обогаћује смислом и отвара нам нове путеве и шансе. Велики је то изазов и једини достојан човјека. У ствари, пут сједињења са Христом једина је права авантура на коју смо позвани и која својим неописивим и несагледивим пространством бескраја трајно и успјешно побрише и обезвриједи све оне ситне, лаке, освојиве циљеве и жеље. И то не значи да човјек мора да од својих циљева и жеља одустане, напротив, он ће својим преумљењем сва своја претходна стремљења унаприједити и у томе самога себе старог превазићи и сва своја претходна очекивања, па коначно себи и друштву понудити бољу и нову верзију себе.

Регрутовања Срба под разне понуђене идентитете, више него икада прије, постали су лична и произвољна ствар са великим избором и понудом на тржишту идентитета који се и даље умножавају што је само потврда безнађа и бесмисла. Од културних, преко историјских, религијских, колективних до индивидуалних, уз немале упливе идеолошких манипулација са свих страна, друштво, нарочито млади бивају збуњени и убачени у тај супермаркет свега и свачега гдје су свјетла велеграда замјена за истинско Свјетло према ком се управљамо. Овај вид „унапређења“ и лажног обожења људске природе усмјерен је против саме њене суштине и истине. Све је то велика лаж фиктивног живота, посљедња „егзистенцијална лаж“ или лаж посљедњих времена.

И тако смо дошли да је питање идентитета кључно питање, не само наше, већ савремене европске цивилизације. Христо Јанарас говори да слобода личности није уништена, само је унакажена и измијењена у антитетску одвојеност од природе, у непрекидну поларизацију супротстављених порива, док Богољуб Шијаковић упозорава да је код нас нарочито расрбљавање на дјелу.

Управо ти нови идентитети припремљени за новог човјека будућности, нису успјели да се корисно и квалитетно уграде у темеље новог глобалног друштва, изневјерили су очекивања својих креатора и постали само роба на тржишту, мултиплицирана у безброј својих варијанти и све јефтинија. Начела вриједности којима смо се раније користили како бисмо разликовали и познали добро од зла, дугим занемаривањем су се истрошила и релативизовала, а под паролом „слободе“ и „мог права да радим шта хоћу са својим животом“ срушила се и посљедња брана традиционалних оквира идентитета. Нисмо ми једини то искусили, цио свијет је у кризи и кулминацији кризе, али су истовремено и отпочели болни глобални и политички процеси у супротном смјеру или бар супротних стремљења. Нама подјела није потребна, али нам је потребно буђење и сазријевање. Заодјенут Христом и вјером човјек неће залутати на њивама глади и дубоко вјерујем да је криза благословени пут до истинског ослобођења и обожења човјековог. Јер, како вели мудри Андрић, „човјек се не мијења док му не догори до ноката“.

Комплетан интервју можете прочитати ОВДЕ.