На Духовски понедељак, 9. јуна 2025. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије је служио свету Литургију у храму Васкрсења Христовог у Берлину.

Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Вељко Гачић и јерођакон Василије Старовлах. Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:

„Драга браћо и сестре, како је Јеванђеље чудесно у својој једноставности! Оно нам данас поручује да где су двоје или троје сабрани у име Господње, ту је и сам Господ. Овде нас је свакако више. Но, оно што је наш проблем јесте то да поверујемо да је Он са нама, а још већи је проблем и да поверујемо да Он, не само да хоће да буде међу нама, већ и у нама, желећи да се настани у наша срца. Предуслов за тако нешто, како нам данашње Јеванђеље говори, јесте да се ми међусобно сложимо, да будемо у јеној вери, у једној љубави, у једној истини, једномислију, у једном срцу да буде сабрана сва наша љубав и вера. Тај предуслов понекад испунимо, али понекад нам је и тежак за испуњење. Када га испунимо, испуни се и срце наше јер је Господ међу нама и у нама. Данашње Јеванђеље нам говори колико је Господу стало до свакога од нас, до оних који су га оставили, који су отишли, залутали. За то се употребљава пример пастира, а ја сам, веровали или не, био пастир у планини, те знам како је када се изгуби овца или јагње. У тим случајевима мора се оставити читаво стадо како би се пронашла изгубљена овца. Како каже свето Јеванђеље, заиста је велика радост када се пронађе, човек јој се обрадује више него читавом стаду које је оставио.

Кроз данашње Јеванђеље Господ нам говори да не жели да се нико од нас изгуби или да буде остављен. Господ је пастир добри који чува своје; не командује штапом који има, већ даје живот за овце. За свакога од нас Он је дао свој живот доживљавајући да га пљују, да га шамарају, да му се ругају, да га разапну, све то како нико од нас не би био изгубљен. Каква је то тајна неизрециве љубави Божије! Када се изгубимо или залутамо, Он иде за нама и чека да се ми осврнемо и да га погледамо. Треба да поверујемо да нас Бог толико воли да је за свакога од нас био спреман да умре на крсту. Толико нас Бог воли. Наш Бог је Бог жртвене љубави за нас и ради нашег спасења. Због тога је важно да Њега ставимо у центар нашег живота. Уместо да гледамо како се ко обукао, како ко стоји, како хор пева, иако пева јако лепо, ипак је најважније да Њега видимо, Господа, како стоји међу нама данас. Када у то поверујемо, онда смо хришћани. Примарна је ствар да Он стоји међу нама. Ако у то не верујемо, све нам је узалудно. Уколико поверујемо у то, онда смо као сноп сена око стожине, као овце око пастира, и не бојимо се вукова, не бојимо се ничега. Радујемо се и живимо у радости, у осећању да смо спасени и сачувани, да имамо нашег Пастира који се брине за нас у најдубљем смислу те речи. Због тога смо данс овде, да славимо Њега који је дошао међу нас, а пре свог вазнесења нам је, обраћајући се ученицима, обећао да нас неће оставити сироте, већ ће нам послати Духа Светога, Утешитеља живтворног. Нећемо бити сироти јер тамо где је Дух, тамо је и Христос, а ту је и Отац, ту је Света Тројица. У томе се крије тајна данашњег празника: нема Син без Оца и Духа, нити Духа без Сина и Оца, а ни ми не можемо познати Оца без Духа Светога и мимо Сина (уп. Јн 14,6).

Ми на овај празник, празник Педесетнице, уносимо у храмове траву јер и природа, животиње, све треба да буде усмерено ка Oноме који је међу нама – ка Спаситељу Христу, а кроз Њега је присутан и Отац и Дух Свети у нашем животу. Њега треба да ставимо у центар нашег постојања, нашег живота, односно Цркве. Не Петра и Павла, нити Јанка и Марка, не владику или свештеника, већ Христа треба да ставимо у центар нашега постојања. Христос је центар нашег живота; Он је стуб који нас изводи из пустиње овога века, живота, и уводи нас у земљу обећану, у пристаниште мирно, у луку спасоносну. Иако је ово најважније, чак и ми хришћани то некада пренебрегавамо. Због тога нас свето Јеванђеље и опомиње, те нас изнова подсећа зашто смо у Цркви и шта у њој чинимо.

Нека нас Господ, благ и предусретљив, помилује, и да нам пошаље Духа Светога у наша срца како би било спаљено трње наших сагрешења, да осветли наше унутрашње биће, по речи Писма да, ако је светлост у вама, нама, тама, колика ли је онда тама (уп. Мт 6,23). Да имамо благолсов Оца небеског и да смо вазда испуњени и прожети Духом Светим јер је једино тако Господ међу нама! Јесте и биће у све дане нашега живота! Амин!“

Извор: https://eparhija-nemacka.com/duhovski-ponedeljak-u-berlinu/