У Недeљу свих светих, 16. јуна 2025. године, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије је служио свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у посавском селу Обудовац.

У порти највећег храма у Епархији зворничко-тузланској, митрополита Фотија су дочекали надлежни парох протојереј Данијел Пецић, архијерејски намесник брчански протонамесник Миодраг Тошић, свештенство, ђакони и бројни верници. У току Литургије, митрополит Фотије је поделио архијерејске грамате захвалности заслужним парохијанима који својим трудом доприносе духовном и материјалном напретку Црквене општине у Обудовцу. Молитвеном сабрању присуствовали су и начелник општине Шамац г. Ђорђе Милићевић и градоначелник Бијељине др Љубиша Петровић.

- Нека вас Бог благослови и да снаге да издржимо сва искушења, како као људи, тако и као народ. Ми православни Срби смо стално на неком путу, на неком избору. Тако је увек било кроз историју. У добрим временима, под мудрим вођама, знали смо да се некако прилагодимо, али да не нестанемо, да не постанемо сервилне слуге или лакеји. Код нас, на Змијању, Петар Кочић је стално писао против тога да будемо кметови – то јест робови – него да будемо слободни синови своје земље, Змијања, Посавине, Семберије, Мајевице, Озрена и других наших простора у Епархији зворничко-тузланској. То је етика слободе. Такав је српски народ. Ми имамо етику слободе коју носимо још од нашег светог Косова. Срби су са свих страна, из данашњих република, ишли да се боре на Косово. Дакле, Косово је наше „грдно судилиште“, како је рекао Његош – било и остало. Али у крајњем случају, свака земља где живимо јесте наше Косово. На њој треба да чувамо Православље, наше светиње, да сачувамо нашу децу у православној вери. Исто тако и у дијаспори – што није једноставно ни лако. Најлакше је, ако верујете, то учинити овде у Републици Српској, јер смо ту „своји на своме“. Ту знамо како нас ово сунце греје – боље и лепше него оно тамо далеко. То сунце не познајемо, али ово познајемо од детињства, од кад смо се ту родили и одрастали. Тако је певао велики Алекса Шантић, и верујем да то сви добро знамо беседио је митрополит Фотије и нагласио:

- Празнујемо Светог Јустина мученика и философа – ранохришћанског мученика који је пострадао средином 2. века. Прошао је кроз сва философска учења античке Грчке и дошао до Јеванђеља, до појма оваплоћеног Логоса, Господа Исуса Христа. Тада је поверовао у Христа као оваплоћеног Бога, једног у Тројици, и постао хришћанин. Отишао је у Рим, где је проповедао хришћанство. Тамо је своје колеге философе и друге учене људе приводио Христу, па чак и Јевреје. У његовом житију се спомиње да је једног Јеврејина, Трифуна, превео у хришћанство, објашњавајући му да у Старом завету – у Мојсијевим књигама, у књигама Пророка и Закона – стоји да ће доћи Месија, Спаситељ света, и да је то Господ Исус Христос, који ће на Голготи бити распет, победити смрт, а трећег дана васкрснути из мртвих и даровати свету живот вечни. Свети Јустин је био велики мисионар и веома учен. Када је римски цар Антонин Пије почео да прогони хришћане, Јустин је написао једну апологију у којој је указао да хришћани не крше државне законе, осим што верују у Господа Христа као истинитог Бога. То је била њихова једина „кривица“. Император је то разумео, и у његово време прогони су кратко престали. Касније, када су прогони настављени, Свети Јустин је написао другу апологију, али га је један из његових редова издао, па је изведен на суд. На суду се држао јуначки и рекао да му је страдати за Господа добитак. Пострадао је 165. године. Венцу философском који је имао око главе придодат је и венац мученички.

- И ми треба да будемо философи Духа Светога. Да не идемо за науком овога света, која је земаљска и води у гроб. То је философија кртица. Ми нисмо то. Човек је позван да гледа у небеса. Небеса су наша отаџбина, кажу црквени песници. Од када се Господ Христос вазнео на небо, тамо је наша отаџбина – на небесима, са десне стране Бога Оца, тамо где је Господ. Зато људи гледају горе, у небо, и челом су ка горе. Када оборе главу, то може бити смирење, али може бити и, као што је Његош рекао: „А род мој сном мртвијем спава“ – закључио је владика Фтоије.

Извор: Епархија зворничко-тузланска