У делу Ива Андрића Његош као трагични јунак косовске мисли  наилазимо и на једно овакво размишљање: „Карактеристика је свих великих духова да бар једним делом свога духа и бар у једном делу свога живота неминовно просањају сан о васиони као хармонији и судбини света, као о великој драми на чијој нас крајњој тачки чека потпуно блаженство“.

Овакво сањање, чини ми се, обузимало је и нашег Светозара у већем делу његовог овоземаљског живота. То сањање га је коначно и утврдило у вери, и тиме је осмислио живот, јер је схватио да по вјери живимо, а не по гледању (2 Кор 5,7). Будући да је Светозар био књижевник, историчар, уметник и педагог, по природи ствари, био је идеалиста и сањар. У том свом сањарењу вазда су му, као у визији, лебдели типови и архетипови кршне Буковице и Равних Котара. Томе је допринело поднебље у коме се родио и одрастао. У том поднебљу се често меша сан и јава. Из тог поднебља су поникли јунаци његових приповедака попут Стрица Јандре и Петра Миодрага. Јер јунаци из тих предела, било стварни или измишљени, нису били вуци у јагњећој кожи, него најчешће јагњад у вучјој кожи. Одрастао је уз огњиште родног села, слушајући свакојаке приче које су произилазиле из предања, а и из осебујне маште Буковчана и Котарана. Налик Сими Матавуљу, кога је радо читао и њиме се одушевљавао.

Потписник ових редака имао је част да се са Светозаром упозна још док је био дописник Политике Експрес крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. Упознавши га, уочио је да пред собом види човека широког знања, а уз то и професора српског језика, који је у том тренутку недостајао у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки. На сву срећу, и корист Богословије, Наставнички савет Богословије, на челу са ондашњим Епископом далматинским Лонгином и ректором протојерејем-ставрофором Николом Шкрбићем,  и проф. Борак су прихватили такав предлог. А највише су користовали (Светин израз) млади ученици Богословије. Свето ће од тог доба (1993.), што у Крчкој, што у Карловачкој богословији, као врстан професор провести скоро четврт века.

Поносан сам што је Господ, преко моје маленкости, „прекомандовао“ професора Борка из световне службе и призвао га да оре на њиви Господњој, односно у лаички апостолат. Доживео је тужну судбину изгнанства Богословије и готово целог народа из Далмације. Али и то је јуначки поднео, те био и остао велика вредност и пример за углед какав треба да буде један професор Богословије. Из манастира Крке преко Дивчибара завршио је свој радни век у најстаријој Богословији у Сремским Карловцима, где је, и као пензионер, често и радо долазио.

Своју животну трку је завршио 20. јуна 2025. године у Чортановцима, селу необичног имена. Велику љубав у тешкој болести пружила му је његова породица, супруга Милена и деца Сава, Милица и Данило са својом децом. Они сведоче да је почивши Свето током свога овоземаљског живота био као дрво засађено поред извора воде, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене; што год ради, у свему успијева (Пс 1,3).

Са те животне ветрометине, по Божјој вољи, своју душу предао је Богу, а уморно тело родној груди, у селу Гошићу, где је пре нешто више од осамдесет година угледао светлост Божјег дана. Отишао је у сусрет својим прецима на челу са мученицом мајком Маријом. Испунила му се жеља, изражена Његошевим стиховима, да ђе је зрно клицу заметнуло, онђе нека и плодом почине.

Вечан помен и рајско насеље подари, Господе, слузи Твоме и брату нашем Светозару!