Окружен љубављу и молитвеном топлином својих најмилијих, 17. фебруара 2023. године уснуо је у Господу у Фишерсу, Индијана, САД, протојереј-ставрофор Слободан Јовић.

Прота Слободан је рођен 2. октобра 1954. године у Пушковцу, општина Лопаре, БиХ, сада Република Српска, као најмлађи од четири сина својих родитеља Боре и Смиље, у чијем топлом крилу је упознао и заволео свога Господа. После завршене основне школе одазива се Христовом позиву: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и нека иде, а у жељи да се обогати потребним богословским знањем и непролазним духовним даровима, одлази у Сремске Карловце где се уписује у Богословију Светог Арсенија. Овде упознаје многе од својих доживотних пријатеља и саслужитеља. Успешно завршава Богословију и 1975. године венчава се у храму Покрова Пресвете Богородице у Тутњевцу са својом изабраницом Ђурђијом, Ђуком Лукић.

Исте године се рукополаже и бива постављен за пароха храма  Светог Великомученика Георгија у Славонском Кобашу. У овој парохији је заорао своју пастирску бразду и неустрашиво сведочио Христа Господа борећи се са многим искушењима и недаћама које су га сналазиле. Овде је подигао два храма у Лужанима и Ратковици. После седам година служења у овој парохији, прелази у Митрополију загребачко-љубљанску и бива постављен на парохију Светог Саве у Копру, где му се рађа и његов син јединац Предраг.

Године 1988. одлази у Америку, где му је поверена парохија Светог vеликомученика Георгија у Дулуту, Минесота. У новој средини, у комуникацији са верницима и у Богослужењу користи енглески језик који ће усавршити толико да ће наставити своје школовање у новој средини. После неколико врло хладних зима у Дулуту, 1991. године постављен је за пароха храма Светог vеликомученика Георгија у Хрмитедју, у Пенсилванији, где се поред парохијских дужности посвећује и наставку образовања - уписује се на факултет Универзитета у Слипери раку који успешно завршава, као и мастер студије на историји и географији.  На лето 2000. године прота са породицом  одлази у Калифорнију, где бива постављен за пароха храма Светог aрхангела Михаила у Саратоги поред Сан Хозеа, јужно од Сан Франциска, где ће служити преко двадесет година, до свог одласка у пензију. Овде ће, уз велики труд и многе напоре, радити на добијању грађевинских дозвола и сакупљању прилога за изградњу  велелепног храма посвећеног Светом Архангелу Михаилу. Исти је саградио и комплетно завршио са спољашње стране постављањем белог камена из Црне Горе, док су радови на унутрашњости, због многих препрека, остали недовршени. До свог пензионисања се борио и трудио да види завршетак храма као свог великог животног дела које је радио са парохијанима поверене му парохије. Храм је понос и дика целе залива Беј Ерије – Заливске области Сан Франциска и наше Цркве на западној обали. Треба рећи да је прота Слободан био једно време и aрхијерејски намесник за nамесништво Беј Ерију и да је имао веома добре односе са браћом свештеницима.

У мају 2021. је после 45 година преданог пастирског рада и труда на њиви Господњој отишао у заслужену пензију, за коју прилику је његова парохија у Саратоги приредила свечани испраћај са много лепих успомена, али и суза. Одавде иде у околину Индинијанаполиса у Индијану, где му иначе живи и син Предраг у намери да он и протиница што више времена са њим проводе. На пролеће 2022. године прота путује на вишемесечни боравак у Републику Српску. Нажалост, све планове је прекинула болест. Ипак је успео да посети свој родни крај, види драге људе из детињства и помоли се над гробовима својих родитеља, сродника и предака. У септембру се враћа у Америку где је предузето лечење. У тим тешким тренуцима био је окружен љубављу своје животне сапутнице и сатруднице протинице Ђуке, сина Предрага, брата протојереја Јована, снаје Радинке и њихове деце Александра, Милице и Душице. Примивши свето причешће уснуо је у Господу 17. фебруара  2023. године.

Заупокојену Литургију служили су прота Драган Петровић из Индијаполиса и доле потписани, а истој је молитвено присуствовао и Епископ западноамерички Максим. У току Литургије од проте се опростио потписник ових редова који му је захвалио на свему што је урадио за парохију у Саратоги, посебно за изградњу храма, и пренео је и многе изразе саучешћа од Кола српских сестара, чланова одбора и парохијана. Уз саслужење шест свештеника опело је служио и од проте Слободана се опростио Епископ западноамерички Максим, који се захвалио на труду и жртви коју је прота показао током 45 година своје свештеничке службе, нагласивши да је његов живот био истинско и истрајно сведочење Господа нашега Исуса Христа. Дугогодишњи чланови Управе који су дошли из Саратоге су евоцирали успомене на проту и његово ангажовање приликом подизања храма Светог архангела Михаила.

Прота Слободан је сахрањен на гробљу Храма Манастира Светог Саве у Либертивилу, у близини Чикага. Верујемо да ће га Господ препознати као свог верног служитеља као што су га и верни, којима је служио, препознали и доживљавали као свог најмилијег госта, духовног родитеља, брата и пријатеља. Слободно се може рећи да је он све време своје пастирске службе искрено и истрајно служио Богу и своме роду. Носио је живу, благу и радосну Христову реч у своме срцу трудећи се да њоме загреје и срца свих оних који су му били поверени и са којима се сусретао. Зато се за његову свештенопастирску бразду може слободно рећи да је била дубока и плодна, због чега је и одликован највишим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, који је био само видљива страна оног крста који је он све време носио у своме срцу. Нека је вечан помен достојном блажене успомене драгом проти Слободану до сусрета у Царству Божјем.

Протојереј Видослав Вујасин, парох у Саратоги, Калифорнија