Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 7. априла 2025. године, на Благовести, на светој Литургији у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду
 
У име Оца и Сина и Светог Духа.
 
Браћо и сестре, наш живот почива на вери. Дошавши на овај свет, усвајамо прва знања и искуства благодарећи вери у своје родитеље, а онда у своју околину, у своје пријатеље. Вером у своје учитеље ми усвајамо и прихватамо оне информације које нам они нуде. А онда, вера кроз читав наш живот и јесте принцип и вредност око које све организујемо и као појединци и као заједница. Али, наравно, не вером као једносмерним кораком нашим или искораком и ни енергијом у односу на некога или у односу на нешто, не вером која подразумева прихватање вредности које не можемо логички и рационално да објаснимо.
 
Вера – у изворном библијском црквеном хришћанском смислу те речи – јесте релациона вредност. Она није усмерена од нас ка некоме до у бескрај, него она подразумева два смера, подразумева однос, подразумева заједницу. Зато је вера у хришћанском, православном смислу те речи – поверење.
 
И тек када имамо веру као поверење, ми онда све ово што смо претходно рекли можемо разумети. Дакле, на поверењу, на вери као поверењу, почива наш живот. И то поверење које имамо, није тек искључиво и само рационални поступак нашег бића. Он се тиче нашег срца. Вера као поверење је нераскидиво повезана са љубављу. И зато је вера основ свега онога чему се надамо и потврда ствари невидљивих, како вели апостол Павле; и зато без вере, просто-напросто, ми не можемо себе назвати аутентичним иконама Божјим, тј. човеком. Наравно да је извор свега онога што јесмо, свих наших жеља, хтења, остварења, подвига, да је то плод наше вере у Бога, тј. поверења у Бога. Из тог разлога је вера неупоредиво шира од интелектуалистичких поимања наше личности и унутар ње вере као поверења. Вера обухвата читаво наше биће: и ум, и срце, и тело, читаву нашу личност. И сваки аспекат наше личности на свој начин учествује у односу, учествује у заједничарењу најпре са Богом, а онда и међу нама. Зато можемо рећи с пуним правом да вера као поверење јесте и најважнија вредност у нашим међусобним односима.
 
На поверењу ми градимо односе, брат са братом, изграђујемо заједницу унутар породице. Брачна заједница ако не почива на поверењу, она је унапред осуђена на промашај и на пропаст. Али ако се заснива на поверењу, и поред слабости и немоћи које свако појединачно унутар брачне заједница има, и поред искушења која су природна и нормална за живот свакога од нас, та заједница расте и постаје све чвршћа, тј. двоје постају и једно кроз поверење, а то у исто време значи и љубав.
 
И ево, данашњи празник је тријумф вере – вере као поверења. Данашњи празник нам показује да није било Пресвете Богородице, тј. једне личности из људскога рода која је имала потпуну веру и поверење у промисао Божију, у љубав Његову, ми бисмо и даље чекали Месију, и даље ишчекивали Спаситеља, а благодарећи дубоком поверењу Пресвете Богородице у Бога, у љубав Његову, у Његов промисао, благодарећи чињеници да је Она у наше име могла да каже да, да одговори позитивно на призив и на позив Божји, ми смо спасени. Већ сада и овде, најпре кроз свету Литургију, постајемо учесници по благодати Божјој, свега онога што је Божје, са пуном свешћу да ће пуноћа лепоте и благодати живота Божјег, као дара у којем ћемо учествовати, тек у будућем веку нама бити не само откривена, него истински доступна.
 
И ево, на дан Благовести ми разумемо шта је љубав Божја, шта је призив Божји и какав наш одговор треба да буде. Сам Господ нас је научио како треба да се молимо и оставио нам молитву Оче наш да је свакодневно безброј пута понављамо, Молитву Господњу у којој сваки стих има свој дубоки смисао и јесте основ нашега живота. И свакога дана нас подсећа Господ да треба да изговарамо: да буде воља Божија. Наравно да то није једноставно.

Човек се највише одликује као икона Божја по својој слободи, али управо у тој тајни се крије често и промашај и пад нас људи, зато што употребљавамо слободу често супротно вољи Божјој, која нам је потпуно јасно и једноставно дефинисана у Светом Јеванђељу. У Светом Јеванђељу не постоји простор за било какву дилему шта нам ваља чинити да идемо ка подобију Божјем. Јасно се зна шта је црно а шта је бело, шта је добро а шта је зло, шта је грех а шта је врлина. Иако често, поготово данас, поготово модерни човек, гради културу која хоће да доради Јеванђеље, да га мало исправи, да допуни реч Христову или да учини реч Христову сликом и приликом своје речи. Сви добро знамо из свога личног искуства, и ја први, да нема дана да нисам безброј пута у сукобу са речју Христовом; да нема малтене трена, да иако изговарам речи молитве Оче наш - Господе да буде воља Твоја, да не покушавам да некако не протурим своју вољу, да ако може некако, Бог усвоји мој став и моју вољу и да је прихвати као Своју вољу, без обзира на то у којој мери је то и исправно, али пре свега спасоносно за мене, без обзира на то да ли ме афирмише или ме деградира као човека. Сви имамо то искуство, сви безброј пута свакога дана говоримо: Оче наш, који си на небесима, да буде воља Твоја, а заправо имамо потребу, имамо жељу, покушавамо и често и остварујемо вољу своју ма колико она била погубна по нас. А колико пута се десило у нашим животима када смо се трудили да буде воља Божија, да имамо потпуно неочекиване резултате и искуства које надилазе сваку логику? Колико пута се десило да свако од нас у своме животу, када је успео да се смири пред вољом Божијом, доживи чудо? Колико пута смо били сведоци да се неочекивано деси благословом Божјим чудо нашим ближњима? Само је било потребно да прихватимо вољу Божију, да имамо смирења, трпљења и стрпљења, да она процвета, да донесе плода, онда када за то дође пуноћа времена, тј. онда када је то најспасоносније, најцелисходније за нас, за наше животе и за наше спасење.
 
Какво је предивно, неисказиво, неизрециво чудо Пресвета Богородица! Колика је Њена љубав према Богу, али и према читавом људском роду! Када је нешто што не само није замисливо и немогуће да се деси, него нешто што би се могло разумети као сулудо, имајући поверења у Бога, да Син Божји може да се угнезди у Њеној утроби, да узме преко Ње нашу природу и да је спасе. Ко може умом разумети и колика нам је вера потребна да само наслутимо ту тајну – да Бог постаје човек Духом Светим од Марије Дјеве? А Пресвета Богородица која је сва била у чуду, која је била у страху, када је чула речи Архангела који јој каже да ће родити Сина иако је Дјева и да ће то бити Син Божији, само је рекла: Нека буде воља Твоја. Кад год се ослањамо на Пресвету Богородицу, призивајући Њене молитве, кад год јој се обраћамо и кад год смо спремнии да кажемо Господу: Нека буде воља Твоја, у нама ће се отворити непрегледни хоризонт Царства Небеског, Царства Божјег, у којем важе потпуно другачији закони од закона овог света, у којима важи љубав као поверење.
 
Нека би Господ зато дао да молитвама Пресвете Богородице Господ и нама дода вере, дода смирења, дода поверења у Господа нашега Исуса Христа, а онда да, имајући поверења, градимо и међусобно поверење, како бисмо увек без устезања, без дилеме, заједно са Пресветом Богородицом, могли говорити: Нека буде Господе воља Твоја сада и увек и у векове векова. Амин.