Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 13. априла 2025. године, на празник Уласка Господа и Спаса нашег Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару
 
У име Оца и Сина и Светога Духа,
 
Браћо и сестре, Благословен који долази у име Господње! Осана Сину Давидову! Заиста је благословен Онај који долази у име Господње, а ми смо још више благословени пуноћом љубави Божје, јер сам Син Божји долази да разреши и најдубљу и најважнију тајну живота, долази да да адекватан одговор на најдубље тежње, чежње и потребе сваког људског бића и читавог људског рода. Јер читава историја људска, култура и цивилизација, кроз разне своје манифестације и пројаве, није ништа друго него израз наше људске потребе да постојимо и да смо живи, израз наше дубинске потребе да постоје заувек они које ми волимо и без којих не можемо да живимо, без којих наш живот постаје потпуно бесмислен.
 
Дакле, и кроз философију, и кроз уметност, и кроз науку, и кроз различите идеолошке покрете, кроз историју, све је човек чинио само да макар мало продужи свој живот и да се продужи живот оних које воли. Али авај! Ма колико био способан, ма колико био успешан, ма какве резултате давао на сваком пољу свог деловања, остаје неиспуњена до краја жеља и сваки човек остаје без одговора, јер постоји смрт. Све можеш бити, све можеш добити, у свему можеш успети, све можеш учинити лепшим него што јесте, али на крају, на најружнији могући начин, одлазиш из овога света и - ту нема никакве дилеме - не само да одлазиш, него врло брзо, на најружнији могући начин, на начин који понижава сваког од нас, врло брзо се претвараш у прах и пепео и постојеш храна црвима. Једно ми хоћемо, једно нам је потребно, а то је да живимо вечно, јер ако није тако, све је бесмислено, ма шта имали и ма ко били, с обзиром да пре или касније постајемо нула. Зато смо, браћо и сестре, благословени не само да нам долази неко у име Господње, него сам Господ долази, баш због тога што сами не можемо да разрешимо смисао и тајну живота, јер не можемо да победимо смрт. Баш због тога што ту потребу имамо, на начин на који разрешимо ту потребу, организоваће се и све остало у нашем животу. Ако смо нула на крају, и прах и пепео, све остало што претходи томе постаје бесмислено и, што је најстрашније, бесмислена постаје наша љубав, наша врлина, наше добро. Али ако има одговора на тајну гроба и ако има наде, ако има решења, онда све остало добија свој смисао и добија у зависности од те тајне своје решење. Зато смо благословени, јер долази Онај који разрешава тајну живота и тајну смрти. Долази сам Живот да победи смрт да би нама живот даровао и да би нам отворио перспективу вечности Царства Божјег, Царства Оца и Сина и Светог Духа.
 
Јуче је била Лазарева субота и Господ је пробудио из мртвих Лазара, пре општег Васкрсења, али је показао тим својим чином и расположењем блиских људи Лазару, његових рођака, његових сестара, да смрт није природна, да смрт није нормална за нас људе, да нисмо због тога створени ни из чега, да нисмо створени ни из чега да бисмо се претворили у ништа. Сам Господ је пустио сузу над умрлим Лазаром, потресао се изнутра, јер се потресла у Њему тајна живота. Поремећено је оно што је истина, поремећено је оно због чега смо створени. И зато Господ подиже Лазара из мртвих, као што је подигао Јаирову кћер и сина удовице, да би нам показао да не треба да будемо без наде, да не треба да будемо очајни, него да треба читавим својим бићем да се привежемо за живот, тј. за Њега, Господа нашег Исуса Христа, који, ево, васкрснувши Лазара у граду Витанији иде ка Јерусалиму.
 
Ту надомак Јерусалима, на источној страни Маслинске Горе, показује да је Он живот, да носи живот, да носи победу, победу над најстрашнијим и најружнијим нашим непријатељем који се зове смрт. И Он улази у Јерусалим, иде ка Јерусалиму, знајући шта га чека, а тога што га чека плашили су се и они који су га пратили, ученици – апостоли Његови; јер у граду Јерусалиму, где елита религијска и политичка посматра све оно што чини Исус, види да чини необичне ствари, види да позива на духовни преображај, на покајање, на промену ума, на промену понашања, на одрицање од зла у себи, од промашаја у себи, од мржње, на одрицање од свега онога што је страно Богу, а самим тим и страно здравој и нормалној људској природи. Видели су да Га многи људи слушају и прате, али то се не уклапа у њихову логику, јер они неће да људи прате Онога који позива на духовни подвиг, на веру, наду и љубав. Они хоће социјалног реформатора, они хоће револуционара, они хоће некога ко ће стати на чело и повести све у победоносну битку против римског цара, против римског закона, против римског освајача и завојевача. И ево, на уласку у Јерусалим сви су се сабрали: и апостоли и мноштво народа, који је одушевљен оним што је Исус чинио; ту су и фарисеји. Пре тога дочекала га је Марија, сестра Лазарева, и опрала му ноге.
 
У тој маси, у том мноштву људи, нама се откривају четири начина односа људи према речи Христовој, према Јеванђељу Његовом, према ономе што Он дарује, а то је тај суштински дар и одговор на најдубљу нашу потребу – то је живот, живот у изобиљу, живот у радости, живот испуњен смислом и лепотом.
 
Најпре имамо фарисеје и садукеје. Они су формално споља побожни и исправни, али они не иду да дочекају Исуса као Спаситеља, не иду да чују Његову реч и њој да се одазову, него иду као критизери, искључивошћу настројени. Иду са осећањем да су исправни. Иду да би проверавали Исуса, да би Га испитивали, да би испитали да ли се Он уклапа у њихову логику, а не да би се они ускладили са логиком Христовом. И зато они остају без одговора. Остају изван домашаја речи Христове, а то значи љубави Његове. А онда имамо и мноштво људи који немају ни велико образовање, можда ни некакав значајни иметак. Људи који чим чују нешто лепо одушевљавају се, они полазе одушевљени за Исусом. Али често онај који се лако одушевљава, лако се и раздушеви, лако се разочара – непостојан је; што ће се управо показати наредних дана у Великој недељи. Имамо затим апостоле. И то је један модел нашег односа према нашем Спаситељу: они су уз Њега и примају Његову реч. Имају потребу за изменом свога бића, за преображајем, за узрастањем у вери, у љубави, у свакој врлини христоподобној. Али су у конфузији исто тако, јер виде и они да Овај који треба да им буде Спаситељ није војсковођа, да Га не прате војске, да не руши никога и ништа испред себе, већ непрестано позива сваког човека да се спусти у најдубље дубине свог постојања, у најдубље дубине свог срца. И још плаше се да не буду исмејани и обрукани од логике овог света, да не буду одбачени. Имају потребу да буду потврђени, да буду испраћени аплаузом. А Исус им непрестано говори о страдању, о одбацивању, о клеветама, о прогонима који чекају Њега, али који чекају оне који ће Га пратити. И имамо, наравно, пример и модел Марије која има чисту веру, безазлену љубав, потпуно поверење, која смирено свесна свог стања, свог бића, своје слабости и својих недостатака, иако испуњена љубављу зна да ма шта била, ма шта чинила и философија, и наука, и уметност, и политика, да све то има свој почетак и свој крај овде у историји. Све је то пролазно и ако нема силе и љубави Божје, ако нема Оног који је Живот по себи, онда се живот не може добити ни из чега другог што је у нама и изван нас. И ево, сви ови људи, свако на свој начин, иде за Господом, иде и улази у Јерусалим.
 
И ми смо на вратима Јерусалима, и ми, браћо и сестре, заједно са свима сабранима, кличемо: Осана! Благословен који долази у име Господње! Али запитајмо се, завиримо у себе којој групи од ове четири припадамо. Да ли хоћемо да ускладимо Христа са својом логиком, да му нешто додамо или одузмемо, Њему и Његовој речи, Његовом Јеванђељу? Да ли смо се лако одушевили, психолошки релаксирали, а онда на првој препреци нас чека разочарење и одустајање? Или смо можда као апостоли, пре Страдања и Васкрсења Христовог, који су се због страха јудејског разбежали. Нису могли да пристану да буду оклеветани, да буду прогнани, да буду пљувани, да се на њих говоре многе и различите лажи, па су због тога били у конфузији. Или ћемо, дај Боже да тако буде, и ми, као Марија, најскупоценије што имамо, читаво своје биће, излити на ноге Христове, својом душом помазати ноге Његове и Њему се предати, ићи заједно са Њим, усклађујући своју вољу Његовој, распињући се заједно са Њим, да бисмо у радости Васкрсења Његовог и ми били учесници тог Васкрсења и заједно са Њим били победници и тако ушли у Царство Његово, Царство благословено Оца и Сина и Светог Духа, коме нека је слава сада и у векове векова. Амин.