Разговор водио: Александар Тимофејев
 
Празнујући Васкрсење Господа Исуса Христа, ми као појединци и као Црква – сабор свих који су крштени у име Господње – исповедамо веру да је Христос заиста васкрсао из мртвих. Највећи учитељ љубави и вечнога живота, Свети апостол Павле, сведочи: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1Кор 15,14). Управо по вери у Христово Васкрсење и по нади у Васкрсење свих, хришћани – без обзира на црквену припадност – суштински се разликују од припадника других вера, каже у ексклузивном интервјуу за НИН Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије и надовезује се:
 
– Нажалост, у савременом свету многи себе називају хришћанима, а у исто време реално не верују у Васкрсење. То се понекад посматра као семантички проблем, али је у ствари реч о суштинском проблему идентитета - личног и колективног. Из те унутрашње подвојености проистичу бројне друге кризе. Неке од тих криза живимо као апсурд, а друге као трагедију. Треба да будемо поносни што припадамо народу који кроз своју историју прославља Васкрсење не само као празник - свечано и радосно, уз многе дивне обичаје - него и као живу веру, исповедану и у најтежим временима. Наша историја је пуна таквих сведочанстава: од Светог ђакона Авакума Београдског, који је, попут раних хришћанских мученика, са коца певао: „Нема вере лепше од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти", до Светог старца Вукашина Јасеновачког, као и мученика новијег доба - страдалника под нацистич ким и комунистичким терором, међу којима су исповедници вере: Свети Николај Жички, Свети Иринеј Бачки и Преподобни Јустин Ћелијски.
 
Овог пута Васкрс пада на исти дан, што се у народу каже, и за православне и за католике. Које су главне поруке Васкрса?
 
– Главну поруку Васкрсења анђео је упутио женама мироносицама, показујући им празан гроб и рекавши: „Није овде; устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ" (Мт 28, 6). Та сцена, библијски приказ најсудбоноснијег догађаја у историји рода људског и целокупне твари, нашла је свој дубоки и препознатљиви израз у фресци милешевског Белог анђела - делу композиције Мироносице на Христовом гробу. Та фреска постала је знак распознавања, оригинални символ српског народа, а донедавно и саме Европе. Не случајно, 1962. године, лик Белог анђела био је део првог сателитског сигнала послатог из Европе у Америку. Тај догађај је сачуван на снимку који је и данас доступан. Дакле, не тако давно, Европа се - без обзира на календар којим се руководи - представљала свету кроз смирени поглед крупних рашких очију Белог анђела, сведока Христовог Васкрсења. У духу васкршње радости нећемо се освртати на то како Европа данас види и препоручује себе - на пример, кроз сцене са отварања и затварања Олимпијских игара. Да одговоримо и конкретније: када сви хришћани прослављају Васкрсење у исти дан, то значи да се заједно радујемо истој Победи живота над смрћу, али и да свако чува своју црквену особеност. Та истоветност датума постаје знак заједничке наде: да ће у Царству Божјем, по милости и љубави Божјој, све хришћанске песме и славословља бити сабране у једну, симфонијску хвалу. Разлике, ипак, постоје - и у историји и у садашњости. Али, следујући Христовим речима: „да сви једно буду", трудимо се и молимо се да те разлике буду превладане и не постану повод за осуде, сукобе и искључивост било које врсте.
 
Да ли су људи у Србији само „обичајни" верници или вери приступају у њеном изворном и исконском значењу - да ли, на пример, Васкрс гледају као дан кад се поздравља речима „Христос васкрсе" и који обележавају офарбана јаја или на дан кад је Христос однео победу над смрћу?
 
– Српски народ је Христов народ, чак и онда када његова побожност није увек култивисана, јасно обликована или изражена. Верност Богу и свом хришћанском имену наши преци су научили још у древним временима. Први учитељ на том путу био нам је Свети Сава, а те верности нисмо се одрекли ни у најтежим тренуцима историје - од Светог кнеза Лазара, Милоша Обилића и косовских витезова, до данашњих дана. Међу безброј примера који сведоче ту веру, посебно издвајам хероје београдског неба из априла 1941. године - пилота Милоша Жунића и његове саборце. Молитвено се сећам и једног новијег православног јунака, пилота Миленка Павловића, који је у мају 1999. године рекао млађим колегама: „Нећете ви да гинете, ја ћу!“, и одлетео - у небо и на Небеса. То је изворно и исконско сведочанство вере у Христово Васкрсење и у Васкрсење мртвих. То је живо испуњење речи Спаситеља: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн 15,13). Чак и они који су, гледано споља, удаљени од Бога или му се нису никада сасвим приближили, знају и осећају да припадају хришћанском и светосавском народу. То јасно сведоче управо у време највећих празника, учествујући у њиховој прослави - свако по мери и начину који носи у себи. А сведоци смо и тога да су храмови широм земље, сваке недеље и празника, дупке испуњени верним народом - негде су одавно премали. Током Божићног и Васкршњег поста, на стотине хиљаде православних Срба приступа Светој тајни Причешћа. Из искуства сведочим: постоји велика и растућа потреба да се у Београду, али и широм Србије, изграде нови храмови - и то што пре. И најкраћи могући одговор: у стварном животу не постоји прецизна граница између „обичајног" и „правог" верника. У сваком човеку, чак и ономе који каже да није верник, може се огледати лик Христов. Или, како је рекао један песник: Неки неверници га лепше замишљају!
 
Свет је већ дуго у великим турбуленцијама и сукобима - од ратова оружјем до оних економских и трговинских, али и идеолошких. Има ли пута до смиривања и побољшања односа међу људима? Какву улогу у томе може да има православље?
 
– Свет је од памтивека у сукобима - као што и сами наводите - и Цркви та појава није тајна. Узрок свих ратова и подела јесте човеково удаљење од Бога. Старозаветна повест о Адамовом паду сведочи да прекид заједнице са Богом - својеврсни унутрашњи рат човека против Творца - неминовно доводи до прекида заједнице са ближњим, а потом и са творевином у целини. Зар није управо Каиново братоубиство, његов рат против брата Авеља, постало праслика свих будућих сукоба, трагични образац комуникације међу људима, народима и државама? Тај образац се преноси кроз историју - не само у облику ратова, већ и кроз све облике неслоге: економске, политичке, идеолошке, породичне и личне. Трагедија савременог света састоји се у томе што се решења траже свуда, само не у покајању и повратку Богу. Наш одговор, као Цркве, јесте једноставан и вечан: по кајање. Јер без искреног, дубоког и свеобухватног преображаја срца, свет неће бити избављен од најстрашнијег човечијег проклетства - од рата. А покајање за нас значи управо то: да своје душе окренемо Богу, а своја срца посветимо добру и врлини.
 
Вас лично неки пут у намери да Вас увреде називају екуменистом. Због чега се екуменизам у одређеним круговима верујућих у Србији користи као оптужба и зашто је он важан?
 
– Екуменизам се доживљава на различите начине. Неки га схватају као релативизацију учења и вере Православне цркве, као прихватање тезе да је православље тек једна од грана на великом хришћанском дрвету. Такав приступ ми је потпуно стран и одлучно га одбацујем. Екуменски покрет видим као простор дијалога у коме је императив - сведочење вере древне Цркве. Прихватам и афирмишем сарадњу на пољу заједничког сведочења у ономе што нас као хришћане повезује.
 
Како оцењујете тренутно стање у Србији?
 
– Тренутно стање је, најблаже речено, веома тешко. Дубока подељеност која се манифестује на свим нивои ма, заснована на искључивости која иде чак до мржње, влада у многим сферама друштвеног живота. Све ово почиње да нас подсећа на најцрње периоде наше националне историје трагично обележене бројним унутрашњим поделама и сукобима. Истовремено, свака криза, по дефиницији, представља прилику, истинску шансу, да се ствари промене набоље. Међутим, да би то било могуће, неопходни су дијалог и међусобно поштовање. Због тога сам са синодалним оцима средином прошлог месеца објавио позив на дијалог, чак нудећи окриље Цркве као евентуални простор сусрета. Тада смо јасно поручили свима: „Црква носи духовно проверену истину и историјску свест да ничији партикуларни интерес није важнији од општег добра народа и државе и отвара своја врата широм, позивајући на братски дијалог све одговорне друштвене чиниоце". Ове речи су стигле до свих, али, нажалост, дијалог није отпочео. Због тога у ове велике и свете дане понављам тај апел Човекољубља васкрслог Христа ради и наше љубави према Њему, тргнимо се, устанимо сви из гробова егоизма, разговарајмо, пружимо руке једни другима. Потребни смо једни другима. Нема нам друге.
 
Већ скоро пет месеци трају протести студената, они сами кажу да власт није испунила њихове захтеве. Део јавности Вас, како се то данас жаргонски каже, „прозива" да нисте подржали студенте или да нисте довољно јасно подржали, како кажу, будућност Србије. Како на то одговарате и где видите решење?
 
– Ова теза не одговара чињеници. Могао бих да вам наведем мноштво примера како сам подржавао и помагао студенте, не само током претходна четири месеца, него током претходних четрдесет година. Али ми то не пада на памет. Тако нешто не приличи ниједном хришћанину, камоли епископу Цркве. Такође бих могао да запитам и себе и Вас: да ли из разговора о будућности Србије треба да искључимо све оне који, из било ког разлога, не студирају, или су завршили своје студије, да кажемо да они нису будућност Србије и да та будућност не припада и њима? С тим у вези могли бисмо се запитати ко и због чега сужава оквире и хоризонте демократије у нашој заједници? Али то би прешло оквире овог разговора. Уместо тога, рећи ћу вам, не себе него јавности ради, поготово оног њеног дела који је поверовао наведеним оптужбама, да сам сигуран да током ових претходних месеци није било много оних који су лично разговарали са стотинама студената као што сам то ја чинио, да бих могао да сагледам како ствари заиста стоје. Свој увид сам стекао на основу директних разговора са студентима, а не на ос- нову медијских информација и других, различитим политичким бојама обојених интерпретација. Од самог почетка тих разговора почео сам да увиђам, што сам на крају и закључио, да међу мојим младим саговорницима не постоје јединствени и заједнички ставови по многим питањима која се налазе у жижи друштвених интересовања. Код студената сам наишао на различита мишљења о протестима и блокадама, неки су били за њих а неки против, неки су били, на пример, за протесте али не и за блокаде, неки су били резервисани, а неки незаинтересовани. Поједини су, опет, били политички и партијски ангажовани, други политички индиферентни. Код неких сам наилазио на радост и оптимизам, код других на забринутост и песимизам. Код једних сам препознао добре намере, чистоту и ентузијазам, код других мрак и деструкцију. Нису изостајале ни амбиције, страхови, недоумице, дилеме, малодушност, као и многи утисци. Са великим опрезом ћу рећи да сам имао прилике да видим не само оквире постојеће различитости, него настајање својеврсне разломљености, чак и мржњу. У сваком случају, у широкој лепези различитости, препознао сам да су сваком од мојих саговорника потребне подршка и блага реч. Све је то, не замерите ми што ћу отворено рећи, у мени изазвало дубоки бол, пошто ми је било јасно да ја нисам тај који треба или сме да бира једне или друге, да се ставља на страну једних или других, да оне који су већ у себи и између себе подељени и које многи други деле ја додатно делим. Све време сам имао, и даље у уму и срцу имам, да улога пастира, свештеника, нарочито епископа и патријарха увек и пре свега јесте да буде уз свакога, да не одбацује никога. Да, како је то давно рекао пророк Језекиљ: „крепе слабе, лече болесне, превијају рањене, враћају прогнане и траже изгубљене’' (Јез 34, 4). То настојим и трудим се да радим, бивајући уз све студенте читавим својим бићем, не изостављајући никога, настојећи да разумем све, свима сам био све, да какогод спасем кога (1Кор, 9, 22), како је Свети апостол Павле казао. Истина је да подржавам све студенте, свима сам доступан и увек спреман да учествујем у свему што служи добру свих и што је Богом благословено. Притом, потпуно сам свестан да ћу због таквог става бити и већ јесам осуђиван са разних страна. Али то је заправо јарам Христов, који сваки свештеник веран Јеванђељу, сваки епископ који брине за спасење верног народа мора да носи, и цена коју мора да плати.
 
Постоје ли поделе и струје међу владикама у Синоду? Неки од њих су, примера ради, отворено подржали студенте, други су их осудили, морају ли све владике бити у симфонији или имају право на самостално мишљење и како све то утиче на Цркву?
 
– То да је неки архијереј осудио студенте - није тачно. Студенте нико није осудио. Такве гласине представљају тужну последицу медијске манипулације и одсуства добре намере. А што се тиче другог дела Вашег питања: епископи морају бити у сагласју у питањима вере и црквеног поретка - то је conditio sine qua non. У другим питањима могу имати различита мишљења, и то само по себи не представља никакав проблем. Проблем настаје уколико појединцима питања која нису суштинска за мисију Цркве постају важнија од саме вере и канонског поретка, односно ако се бављењем политичким темама нарушава црквени поредак и уноси смутња у народ. Таквих појава је било кроз историју, али је Црква увек знала да их реши - понекад и болним мерама.
 
Кад смо код тога, у пар наврата је било и одређених ситуација које су остале можда недовољно разјашњене. На пример, ова скорашња прича око наводно за студенте закључане цркве у Салцбургу, па демантија те информације, што може да буде и неспоразум и акција Службе. Како решавати таква питања?
 
– Оваква питања морају се решавати пажљивим проверавањем чињеница. И криза у којој живимо, последњих месеци, поред осталог, плод је пост-истине, јер чињенице више нису од прворазредног значаја у обликовању јавног мнења и уверења појединаца. Наведени пример је само једна у мноштву клевета које се, са потпуно различитих страна, пласирају с циљем да се умањи углед Цркве.
 
Да ли сте спремни да се лично ангажујете у смиривању кризе? И на који начин мислите да би то било најбоље? Често се у јавности у последње време помиње пример патријарха Павла, који је након што су студенти данима у јануару '97. стајали испред кордона полиције у Коларчевој јер им нису дозвољавали да прођу, на Светог Саву стао на чело литије у којој је било море студената и полиција их је пропустила...
 
– Желим одмах да нагласим да сам непрекидно ангажован на смиривању кризе, али на црквен начин и црквеним средствима. Патријарха Павла сам познавао веома добро: замонашен сам у Дечанима, у његовој Епархији; на постдипломске студије сам отишао са његовим благословом; он ме је и рукоположио у чин ђакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту, на Косову и Метохији. Провео сам доста времена уз њега, поучаван не само његовим речима него пре свега његовим примером. Управо зато верујем да сам имао прилику да добро разумем и усвојим јеванђељска начела која је он живео, и да се, колико ми је дато, њима и сада руководим. Ово не помињем да бих себи приписивао део ауторитета свог блаженопочившег претходника. То помињем зато што желим да укажем на све учесталије злоупотребе његовог имена и дела, а нарочито због тога што има и оних који се позивају на патријарха Павла, а заправо, за његовог живота нису прихватали његов начин вођења Цркве, најмање су га слушали, најмање му следили, а заправо се противили његовим ставовима. Тужна је чињеница да таквих има и у највишим свештеничким редовима наше Цркве - и међу самим епископима. Није тачно да је патријарх Павле „стао на чело студената". Те 1997. године, на Светог Саву, Српска Православна Црква, предвођена Патријархом, организовала је молитвени ход за мир - Светосавску литију - којој су се студенти прикључили. Патријарх Павле, као што је добро познато, никада није учествовао у политичким активностима, а камоли у протестима. Он је тада повео молитвену, црквену литију, не да би подржао демонстрације, већ да би предупредио крвопролиће, опасност од братоубилачког сукоба између демонстраната и полиције. Тај чин није био политички гест, него јеванђељско посредовање - молитвени одговор на могуће насиље, којим је пресечен један друштвени Гордијев чвор. У таквим околностима поступио бих потпуно исто као и патријарх Павле. Дакле, патријарх Павле није „стао на чело демонстраната", већ је, као предстојатељ Цркве, предводио молитвени ход, предводио молитву, преузевши на себе одговорност да својим присуством допринесе миру, а не да стане на страну било кога у политичком спору. Ваља истаћи да је непрестано позивао на мир, дијалог, а изнад свега на јединство - због чега је више пута био изложен осудама, звиждуцима и увредама, што је јавности добро познато.
 
Није тренутни свет означен само сукобима и кризама, већ и огромним технолошким променама, попут вештачке интелигенције, роботизације и претње људима да ће их технологија заменити. Неке од научних теорија упозоравају да би технологија могла и да се отргне контроли. Какав је став Српске Православне Цркве по питању технолошких иновација, вештачке интелигенције, робота? Како православље може да усмери људе током таквих промена?
 
– Промене које технолошки развој доноси у наше животе никада нису биле револуционарније, нити су се дешавале у краћем временском оквиру. Ипак, често пролазе непримећено због друштвених и политичких питања која заокупљају јавност. Управо зато је важно да се о тим темама говори - да се не би одвијале стихијски, већ уз нашу одговорност и учешће. Посебно је важно упутити апел инжењерима који раде на развоју вештачке интелигенције да своју професију не одвајају од хришћанског живота. Сведочење вере у овом домену неопходно је за здрав и одговоран развој технологија. Црква сматра да те технологије нису саме по себи ни добре ни зле, већ да их одређује начин на који се користе. У вези са вештачком интелигенцијом, посебну пажњу треба обратити на три кључна питања: њену сугестивност која нарушава интиму личности; њену огромну моћ од које је одбрана све тежа; и границе њене употребе имајући на уму да је реч о коду - ма колико напредном. У сусрету с технологијом која тежи да замени човека, морамо поставити јасне границе и питање сврхе: за кога и зашто се она користи. Људско достојанство никада не сме бити жртвовано на олтару технолошког напретка. Црква ту има посебну улогу - да стално подсећа на неотуђиву вредност сваког човека као иконе Божије. Ако се тога држимо, бићемо у стању да изведемо развој у правцу који служи човеку, а не против њега.
 
Желим да наш разговор не завршимо технолошким недоумицама, него Вашом празничном поруком свим читаоцима.
 
– У нашим животима, поново личним и општим, народним, често се може видети аналогија са догађајима везаним за празник Васкрсења. Некада нам се чини да смо потонули, да нема излаза из кризе, али неки мали подвиг, искрена молитва изведу нас на светлост и наставимо живот пуним једрима. Наш лични Велики петак се претвори у васкрсење наших нада, жеља. Тријумфује љубав Господња у нашим животима. Верујем и надам се да ће и садашња криза, која је, као што смо рекли, обухватила и личне, породичне животе, а не само политичку и ширу друштвену сцену, минути. Верујем да ћемо поново једни у другима, обасјани светлошћу васкрсења, открити браћу, сестре, најближе, без којих реално и не можемо. У тој нади, свима честитам празник, посебно нашој браћи и сестрама на распетом Косову и Метохији, са којима ћу, надам се, за који дан, заједно, у нашој заједничкој најважнијој кући Пећкој Патријаршији, прославити Празник над празницима. Томе се посебно радујем! Христос васкрсе, браћо и сестре! Ваистину васкрсе!
 
Извор: НИН, 17. април 2025. године