Када неко некада буде изучавао историју српског народа и његове престонице током двадесет првог века приметиће да су житељи Београда најлепше странице летописа свог града исписивали управо о Спасовдану, празнику Вазнесења Господњег.

Приметиће и да се у тој бесцен књизи београдске повести, у повести којом се мало који град може подичити, својим сјајем издваја страница забележена златним словима баш данас, 21. маја 2026. године. Моћи ће и да замисле како скромни хроничар, погурен над белином папира, безуспешно тражи праве речи којима би описао и за будуће генерације сачувао траг о несвакидашњем и  величанственом благослову који је имала данашња генерација Београђана.

А њих, хиљаде и хиљаде, и старо и младо, мајке, очеви, деца, школарци са вероучитељима и професорима, богослови и студенти, фолклорна друштва, црквени хорови, припадници Војске и Полиције, свештеници и монаси, у непрегледним колонама су се сабирали пред Вазнесењском црквом и оближњим улицама, а сви, једнодушно и једногласно, са истом молитвом у срцу: Пресвета Богородице, спаси нас! 

Појас Пресвете Богородице – једна од највећих светиња хришћанства – стигао је у београдски Вазнесењски храм дан раније љубављу и добротом свештеног братства светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана Василија, великог пријатеља српског народа, који је Часни Појас лично допратио и из своје руке предао Његовој Светости Патријарху г. Порфирију.

Дирљиво је било видети хиљаде Београђана који су синоћ у порти Вазнесењске цркве и околним улицама до касних часова у непрегледном реду, у духовном миру и молитвеној радости, сатима чекали да се поклоне и целивају Чудесни Појас Дјеве Марије. Небројено више њих кренуло је данас за својим Патријархом у литијском ходу ка заветном храму српског народа на Врачару.

Улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, па преко Булевара ослобођења и Карађорђевог парка, развукла се непрегледна колона верних, а са њима и још дужа и шира колона оних који су били у молитвама свих присутних: уснули оци и матере; болесни и невољни; заточеници и сиромашни; избегли, прогнани и расејани; наша браћа и сестре на Косову, у Метохији, Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Боки и свим српским крајевима; они који су далеко и на путу; они који нас лече, бране и чувају; они који уче и који нас уче; и сви они који из било ког разлога не стигоше данас у своју престоницу; али престоница – Град Мајке Божје – би са њима.

Стигавши у беспрекорном поретку и духовном миру на Светосавски плато, литију и њен најсветији део – Појас Пресвете Богородице – радосно су дочекала звона Светосавског храма. И док је молитву Господу и Мајци Божјој, пред светињом изложеном под сводовима величанственог храма, узносио Патријарх српски г. Порфирије, колона благочестивог народа је и даље пролазила преко трга Славија.

За историју остају забележене речи Патријархове очинске поуке свом српском народу: 

– У име Оца и Сина и Светога Духа. Велики си, Господе, и дивна су дела Твоја и нема те речи која је кадра да опева чудеса Твоја. Заиста си велики, Господе, и заиста су дивна дела Твоја и заиста си, Господе, показао и показујеш велику љубав у односу на све људе, али велику љубав међу свим људима и у односу на нас, у односу на наш народ.

Драга духовна децо, драга децо Светога Саве, децо свете Православне Српске Цркве, данас смо благословени, јер смо најпре прославили Вазнесење Господње и у тој тајни Вазнесења Господњег заједно са Господом још једанпут смо били очевици и сведоци онога због чега је читав свет створен и због чега смо ми људи створени. А то је да иако имамо свој почетак, своје порекло овде на земљи, ту нам није крајњи циљ, ту нам није назначење. Јер Господ је дошао у овај свет да би се са нама нераскидиво сјединио и да би са нашом сједињеном људском природом са Њим у Његовој божанској личности и ми прошли све оно што је Он прошао, али са крајњим циљем да заједно са Њим узиђемо на небо. И то је разлог због којег је ученицима Његовим, када се узнео на небо, Господ оставио међу њима радост која их је испунила. Јер иако је отишао од њих, Он је заједно са собом узнео људску природу, тј.  једанпут за свагда нераскидиво остао сједињен са ученицима и апостолима својим, али и са свима нама, браћо и сестре.

И још је Господ својим Вазнесењем показао да живот на земљи има смисла, да живот може бити испуњен – независно од тога да ли нам је све по вољи или није – само и искључиво ако закон неба влада законом земље, ако је, парадоксално, подножје земљи небо, ако је све оно што јесмо и све што је наше искуство утемељено на непролазним вредностима царства Божјег. То је једноставно и свима нама откривено у Јеванђељу Христовом. То су заповести Христове, то је закон Његов који за разлику од свих других закона људских има двоједину радосну заповест – заповест у поноћи љубави. То је позив да читавим својим бићем волимо Бога и онда када волимо Њега читавим својим бићем не може бити и неће бити никада могуће да не волимо једни друге, да не грлимо једни друге, да не разумемо једни друге. Никада се неће моћи десити да једанпут за свагда било кога одбацимо и понизимо. Неће бити могуће да не пронађемо увек пут од свога срца ка другом, Наше срце ће заправо бити срце отворено са безброј улаза у које свако може ући и без иједнога излаза, тј. Господ ће учинити да ми имамо снагу љубави која воли и грли све.

Велики си, Господе, и дивна су дела Твоја и заиста нема те речи која може да опева чудеса Твоја!

Драга духовна децо, децо Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог, духовна децо родитеља који вас је родио у Светој Гори Атонској, који је учинио да Света Гора Атонска буде наше родно место. И нема узвишенијег достојанства! Има ли веће радости и већег дара него да си рођен у светој земљи, у Врту Богородичином, на месту које је натопљено милијардама молитвених речи, покајних суза, уздаха за мир читавог света, за добро свих људи! А ево у светом Хиландару, у месту које су подигли Свети Сава и Свети Симеон, од њиховог времена до наших дана узносе се молитве за њихов род, за наш род. Ту је са нама поред игумана Ватопеда архимандрита Јефрема, који нас је благословио тиме што је донео Појас Пресвете Богородице  међу нас, и игуман манастира Хиландара који исто чини што је чинио Свети Сава. Ту је архимандрит Методије који заједно са својом братијом упућује непрестане молитве за све нас.

Данас је, браћо и сестре, слава града Београда. Али данас је Београд молитвено срце и молитвено средиште читавог нашег народа ма где да се налази. Сви Срби су данас овде сабрани и сви духовно присутни заједно са нама славе. Јер улице града Београда, престоног града свих Срба, нису данас просто само путеви којима пролазимо. То су данас путеви којима заједно ходимо Богу, јер Спасовданска литија није ништа друго, браћо и сестре, него молитва и молитвени ход. То није, дакле, обична шетња, није обична поворка. То је жива молитва Цркве наше, Српске Православне Цркве. То је корак вере, корак наде и љубави. И зато није случајно што данас је Господ по промислу своме дозволио да Његова Мајка, Пресвета Богородица,  Царица небеска која је Шира од небеса, својим Појасом Благодатним и Часним буде овде са нама.

Прошло је шест векова откада је Свети кнез Лазар једанпут за свагда запечатио наше светосавско и крстолико биће, једанпут за свагда учинио да будемо небески народ, не онако како многи често мисле, па се и подсмевају томе, не у смислу да само сањамо о неким будућим временима и о небу које не постоји бежећи од историје, него опредељењем Светога кнеза Лазара да и земља и историја треба да буду оваплоћење неба и Царства небеског. Другим речима, да наш живот треба да буде опредељење за Христа, да наш живот треба да буде утемељен на вредностима Јеванђеља, да једини закон који нас одређује буде реч Христова. То је опредељење за Царство небеско. То је свест о томе да ништа од овога света није важније и веће од заједнице са Христом. Шта је слава, шта је моћ, шта је богатство, шта је лепота? Све то данас јесте, а сутра није. И чиме то човек може да се поноси толико да би био већи од лепоте светости, од врлине, од лепоте и дара Божјег? Ништа веће од тога нема, а и то може добити свој нови и другачији смисао ако има спону са Христом и са љубављу Његовом.

Није случајно, дакле, што је Пресвета Богородица дозволила да Њен Појас буде данас са нама. Свети кнез Лазар је пре шест векова даровао тај Појас и део Часног Крста свештеном манастиру Ватопеду, јер су ту монаховали Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви. И ево, тај Појас је дошао данас овде међу нас. Ми смо га пронели улицама града Београда, не – како рекох – да бисмо прошетали тим улицама, него због тога што Господ, онда када носимо светињу кроз улице градова у којима станујемо, хоће да покаже – и ми то сведочимо и објављујемо свету – да вера није само нешто што је затворено у храм, да нисмо верници само онда када дођемо недељом у цркву, тј. не треба да будемо само тада верници. Вера треба да уђе у сваку улицу, у сваку кућу, у свако срце, јер вера доноси мир, доноси мир за децу, за болесне, за усамљене, за оне који страдају, који пате, али и за оне који се радују и који имају успеха у своме животу.

Дакле, вера треба да буде наш свеукупни живот. Јер онако како верујемо, браћо и сестре, онако ћемо и живети. Ако верујемо вером овога света – примера ради: да циљ оправдава средство – онда, нема ништа свето у нашем животу. Онда смо спремни да жртвујемо све и свакога, и рођеног брата, и рођену мајку, и рођеног оца, а камоли комшију и онога са којим нас не везује никаква биолошка нит. Појас Пресвете Богородице нас подсећа и Пресвета Богородица нас позива на то да вера наша не буде таква, не вера која каже да циљ оправдава средства, него вера која у своме темељу има ту заповест: Љуби Господа читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе.

Она која је носила Господа, Она је сама исплела овај Појас који је међу нама. И док је носила у утроби својој Спаситеља света била је опасана тим Појасом и зато је велики благослов за нас што можемо да целивамо тај Појас. Али да знамо да треба да се опашемо вером,  да треба да из те вере извире и наш живот, да знамо да смо позвани да будемо једно у Христу, да наше опредељење буде брига једних за друге, да мужеви буду бољи према својим женама, да жене буду боље према својим мужевима, да родитељи буду бољи према својој деци, деца према родитељима, да учитељи воле своје ученике, али да буду све бољи и бољи према њима и обрнуто, да будемо бољи према својим комшијама и рођацима, да будемо бољи према свакоме, да будемо бољи, браћо и сестре, Богу.

Дакле, Пресвета Богородица хоће то од нас. Да узрастамо у врлини, у добру, да не будемо горди, да не буду наша срца испуњена мржњом и нетрпељивошћу, да једном речју, браћо и сестре, Господ буде први у нашем животу, да Он буде центар нашега живота. Јер када је Христос на првом месту у нашим срцима онда нема страха и нема дилеме, све остало ће бити како треба. Све остало ће бити на своме месту. Јер све што чинимо у свом животу, и себи, и другима, и творевини Божјој – то чинимо Господу, јер све је Његово. Зато нас Он неће ни питати шта је то што су други учинили нама, него ће нас питати – и свако треба да буде спреман на тај одговор – шта је то што смо ми учинили другима, ближњима.

И ево, данас је град Београд, у којем ми живимо, отворен и широк  за све људе, али смо способни зато што смо Христови, што смо светосавци, да живимо и са другима поштујући их. Свако поред нас треба да се осећа добродошао, јер и он је – ма које вере био и ма ком народу припадао – икона Божја. Позвани смо, ако хоћемо да будемо Христови ученици, да се за све распињемо, за све да се молимо и све да волимо.

Нека би Господ дао зато, браћо и сестре, данас сабрана овде драга духовна децо, молитвама Пресвете Богородице да наша срца, сваког од нас појединачно, наше породице, наши домови и наши градови буду испуњени вером Пресвете Богородице, Њеним послушањем у односу на вољу Божју, Њеним опредељењем да све у Њеном животу буде по вољи Божјој, а не по вољи Њеној. То треба да нам буде и пример: Нека буде воља Твоја, Господе, а не воља наша! Нека би Господ дао да Њеним молитвама имамо снаге да носимо Крст свој – јер у Крсту се налази и сила победе и сила васкрсења – да бисмо грлећи једни друге знали да смо једни другима потребни, да не можемо једни без других, да смо један народ макар и различито мислили, који треба да буде спреман да се одриче партикуларних, појединачних интереса и користи зарад заједнице и заједничког добра.

Благодарим данас браћи архијерејима који су дошли овде да се заједно са нама помоле. Ово је и њихова слава. Благодарим часним оцима, благодарим деци, а изнад свега игуману манастира Ватопеда и његовој братији, као и игуману манастира Хиландара – Јефрему и Методију. Али драга духовна децо, благодарим и вама на љубави и на вери. Показујемо и доказујемо да смо народ верни, да не само да за нас има наде, него да идемо путем победе. Нека бисмо са тим осећањима славили Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова, амин.

***

Поред високопреподобних архимандрита и игумана ватопедског Јефрема и хиландарског Методија и њихове братије, у радости прославе престоничке крсне славе учествовали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, шумадијски Јован, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, будимљанско-никшићки Методије; вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, париски и западноевропски Јустин, лондонски и британско-ирски Нектарије, новобрдски Иларион, липљански Доситеј, топлички Петар, јенопољски Никон, моравички Тихон, костајнички Серафим и умировљени канадски Георгије; архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; највиши државни званичници, представници Војске Србије, Полиције и националних културних и научних установа.

Вест у изради!