После свете Литургије, коју су у манастиру Добруну служили висоопреосвећена и преосвећена господа архијереји сремски Василије, банатски Никанор, дабробосански Хризостом и липљански Доситеј, служен је парастос поводом десете годишњице од упокојења блажене успомене Митрополита дабробосанског Николаја.

Митрополит Николај (Мрђа) је рођен 17. августа 1927. године у селу Смољани, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице, рођене Кубурић. На крштењу је добио име Гојко. После основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, 1946. године уписује се у Богословију, најпре у Београду, а потом у Призрену. Током школовања одслужио је и двогодишњи војни рок од 1949. до 1951. године. Монашки постриг примио је 1953. године у манастиру Копорину, од стране јеромонаха Кирила (Врге). На монашењу је добио име Николај. Исте године, 30. септембра, Епископ браничевски Хризостом га је рукоположио у чин јерођакона, а 10. маја 1961. године Патријарх српски Герман га рукополаже у чин јеромонаха. Богословски факултет у Београду, на који се уписује 1953. године, завршава у редовном року. Желео је после студија настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош. Свети Архијерејски Синод га 1957. године поставља за суплента у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици у Београду. На тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је положио професорски испит 1963. године. Године 1964. Свети Архијерејски Синод му повјерава обнављање Богословије у манастиру Крки, где врши дужност управника двогодишње Богословије, старешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем 1966. године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора. На тој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за Епсикопа аустралијско-новозеландског епископа.

Хиротонисан је 8. септембра 1973. године у Саборној цркви у Београду руком Патријарха српског Германа. Дошавши у Аустралију организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива парохије, подиже и освећује цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице, први православни манастир у историји Новог Зеланда. 

Свети Архијерејски Сабор га је 1978. године изабрао за Епископа далматинског. Поред својих епархијских дужности једно време је вршио дужност ректора Богословије у манастиру Крки. У то време, највише његовим залагањем, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката, а 1988. године је покренуо часопис Истина. Администрирао је обновљеном Бихаћко-петровачком епархијом. За годину и по дана организовао је у потпуности епархију и предао је епископу Хризостому. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1992. године, епископ Николај је изабран за Митрополита дабробосанског са седиштем у Сарајеву. Епархију је преузео у време избијања рата у Босни и Херцеговини. У том изузетно тешком времену стрпљиво ради на реализацији одлуке Светог Архијерејског Сабора из 1967. године на отварању Духовне академије. Од власти Републике Српске добија за потребе школе објекте у Фочи. Тако је Духовна академија Светог Василија Острошког почела са радом 1994. године. а митрополит Николај је вршио дужност проректора и предавао Црквено појање. Такође, његовим залагањем у просторијама Академије је смештена избегла Богословија Света Три Јерарха из манастира Крке, где је предавао Свето Писмо Новог Завета и вршио дужност ректора. После обнављања Богословије у манастиру Крки, Богословија у Фочи је посвећена Светом Петру, Митрополиту сарајевском. Од 1997. године митрополит Николај је предавао Свето Писмо Новог Завета на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, где је уз његово свесрдно залагање основан Одсек за црквену музику и појање и Камерни хор. У манастиру Добруну покренуо је епархијски лист Дабар и издавачку кућу.

Поред епархијских обавеза, као и обавеза у поменутим школама, митрополит Николај налази времена и да пише. Аутор је и приређивач више дела из области Светог Писма Новог Завета за потребе ученика богословије, али и за ширу читалачку публику. Аутор је књига: Општи и посебни увод у Свето Писмо Новога Завета; Тумачење Јеванђеља по Матеју; Тумачење посланице Римљанима; Тумачење посланица Коринћанима; Тумачење посланица Галатима и Ефесцима; Тумачење посланица Солуњанима, Филипљанима и Колошанима; Тумачење посланице Јеврејима; Тумачење посланица Тимотеју, Титу и Филимону; Господ Исус Христос као Цар у Старом и Новом Завету; Тумачење Саборних посланица (Јаковљеве, Прве и Друге Петрове). Избор из његовог богатог опуса беседа, посланица и обраћања, као и аутобиографија, сабран је у шест књига у издању Издавачке куће Дабар: Беседе, Посланице, Говори и обраћања, Беседе II, Буђење вере, Животни пут – Аутобиографија.

Имајући у виду богословско-научни и просветни рад митрополита Николаја, Наставно-научно веће Богословског факултета у Београду доделило му је титулу почасног доктора богословских наука. Диплома му је уручена 30. јуна 1999. године на Богословском факултету у Београду. На предлог Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву је једногласно донео одлуку о додељивању звања почасног доктора наука Митрополиту дабробосанском Николају. Ово високо звање уручено му је на свечаној академији Универзитета у Источном Сарајеву 6. децембра 2007. Носилац је више црквених и световних одликовања, међу којима су орден Његоша првог степена (1993. године), Орден заставе Републике Српске са златним венцем (2010), Орден Републике Српске на ленти (2012), којим га је одликовао Председник Републике Српске. Епархија милешевска одликовала га је Орденом Белог анђела првог степена (2011), Епархија банатска Орденом Светог Теодора Вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског (2012). Поводом двадесет година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве додељује му Орден Светог краља Милуина (2014), а Богословски факултет у Фочи Медаљу Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи (2014).

За време од када се налази на катедри сарајевских митрополита обновљено је више цркава порушених у последњем рату, подигнут је и један број нових храмова, реновирана је зграда Митрополије у Сарајеву. Рукоположио је више свештеника које је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Стрпљиво ради на занављању монашког кадра, оснивању нових манастира, као и објеката у манастиру Добруну. Један је од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2011. године, Свети Архијерејски Сабор именује Епископа захумско-херцеговачког Григорија као помоћника болесном Митрополиту са свим правима и дужностима епархијског архијереја. На празник Преподобне мати Параскеве, 14/27. oктобра 2015. године у вечерњим часовима, у Универзитетској болници у Фочи упокојио се у Господу Митрополит дабробосански Николај. По сопственој жељи митрополит Николај биће сахрањен у манастиру Успења Пресвете Богородице у Добруну. Светом заупокојеном Литургијом 30. октобра 2015. године началствовао је Патријарх српски г. Иринеј.