Како светотајински живот Цркве представља предукус Царства Божијег и објављује славу вјечне побједе над смрћу, тако и света тајна брака јесте прослављање нововјенчаних и њиховог потомства у Царству Божијем. Сходно заповијести која је дата Прародитељима, Црква благосиља младенце ради рађања дјеце и умножења рода људског, али их такође види и као прослављене пред Богом, на шта указују ријечи свештеника на вјенчању: „Господе Боже наш, славом и чашћу вјенчај их“. На дубљу везу између младенаца указују и ријечи апостола Павла из Посланице Ефесцима: „И биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (Еф. 5, 20-23). Дакле, само онај брак који је уподобљен односу Христа и Цркве и освећен евхаристијским благословoм Цркве, јесте света и благословена тајна.

Савремено друштво, па чак и онај његов дио који се назива хришћанским, умногоме је далеко од оваквог поимања свете тајне брака. Статистике показују да је сваке године све већи број развода бракова, међу којима је и знатан број црквених. Остављајаћи по страни питање смислености и допуштености црквеног развода, треба најприје потражити узроке оваквог стања. При томе, свако размишљање на ову тему уједно треба да садржи и указивање на неопходност васпостављања литургијског вршења свете тајне брака, као и осталих светих тајни. Међутим, пошто је у данашњем поретку ствари илузорно очекивати озбиљније помаке по том питању, упутно је чинити све што је могуће како бисмо се у контексту црквене и светоотајинске праксе макар за корак приближили потребној и пожељној акривији.

Оно што се јавља као погрешан приступ, већ на самом почетку, јесте одсуство обухватнијег предбрачног испита. У суштини, овај испит треба да представља провјеру познавања истина православне вјере оних који желе да ступе у брак, затим темељну поуку о хришћанском браку и светости брачне заједнице, о васпитању дјеце, те међусобним дужностима супружника као „ношењу бремена један другога“ (Гал. 6, 2). У већини случајева, међутим, оно што би требало да буде предбрачни испит своди се на неколико техничких питања којим се углавном потврђује да су кандидати крштени, те остаје само да се уговори термин обреда. Неријетко се дешава да свештеник младенце први пут види тек на сам дан вјенчања, а он је тај који је био дужан да претходно упозна будуће супружнике о узвишености хришћанског брака и о томе шта подразумијева брачна свеза.

Често се од стране оних који желе да ступе у свету тајну брака чује став како једину важност придају црквеном вјенчању док грађански брак доживљавају као нешто необавезно и мање важно („обичан папир“). Таквом ставу треба супротставити гледиште по којем Црква није та која склапа брак, на начин на који то чине грађанске институције и законодавство, већ она благосиља већ склопљени брак. Ауторитетни каноничари и литургичари дају потпуно одређен и сагласан одговор да савремени црквени брак није некакав нови, специјални продукт хришћанског тла, него представља ништа друго до препис (репристинацију) старог, римско-грађанског брака, пресађеног на новозавјетно тле и такорећи христијанизованог. За освећење хришћанског брака (који се склапао по тада важећим грађанским обичајима) било је довољно редовно учешће супружника у Евхаристији. Рецепција грађанског брака у хришћанском канонском устројству и богослужбено-литургијској сфери одвијала се путем “брачних црквених молитава и благосиљања“. Грађански брак и његово црквено освећење савршавани су у различито вријеме и по таквом поретку да се прво вршио јуридички акт брака, а потом се он „оснаживао“ или „печатио“ црквеним дејством које, условно говорећи, може бити названо црквеном рецепцијом грађанског брака. Тако посматран, чин вјенчања је заправо потврда да Црква, тј. конкретна евхаристијска заједница, од тог тренутка нововјенчане види не више као двоје, него као једно тијело (Мт. 19, 6). Према томе, увијек је потребно опомињати младенце и на потребу склапања брака пред грађанским институцијама, чему треба да слиједи вјенчање у Цркви. Тако би се лакше дошло и до обнављања праксе литургијског вјенчања, јер би се свадбено весеље и све оно што га прати могло везати за грађанско вјенчање, а свеукупна пажња новобрачних могла неометано усмјерити ка припреми за светотајинско, литургијско вјенчање које подразмијева причешће нововјенчаних. Све ово треба да имају у виду, како сами младенци, тако и свештенослужитељи који их спремају за ову свету тајну.

Црква учи и заповиједа да у односима човјека и жене све треба да буде свето и божанско. По ријечима аве Јустина, „браку је циљ што и човјеку као личности, што и жени као личности: да сав живот њихов буде свето и ревносно служење Богу, богослужење.“ У Посланици Ефесцима, Апостол Павле позива: Мужеви, волите своје жене као што и Христос завоље Цркву (Еф. 5,25). Из овог позива видимо колика се вјерност тражи од супружника и колико је међусобне љубави потребно. Тумачећи ове апостолске ријечи, св. Јован Златоуст указује на узвишеност светиње брака и даје савјет у погледу исправног међусобног односа супружника: „Желите ли да вам жена буде послушна као што је Црква послушна Христу? Старајте се онда брижљиво о њој, као што се Христос старао о Цркви. И ако би за њу требали живот да положите, да претрпите било каква страдања – не одбијајте; чак ако будете подвргнути свему овоме, нећете ни онда учинити ништа ни налик ономе што је Христос учинио.“

Дакле, незаобилазни предуслов чврстог хришћанског брака јесте врлински живот супружника на темељу светих тајни Цркве. У супротном, свака тривијалност може постати „непремостива“ препрека и угрозити брачно јединство. Неспремност на жртву и на трпљење онемогућава изградњу чврсте свезе у љубави и једнодушности, те се данас брачници све лакше и брже одлучују на развод. На питање Јевреја који разлози су довољни да човјек отпусти жену, Господ одговара да постоји само један разлог због којег би био дозвољен развод, а то је – прељуба. Ову Господњу заповијест увијек треба имати на уму када пред свештеника искрсну питања везана за развод супружника. Ипак, у неким браковима се појављују разни видови агресије и насиља који могу погубно да утичу, како на саме супружнике, тако и на њихову дјецу. Тако да се може чути и оправдан став појединих духовника да је у таквим случајевима функционалан развод понекад бољи него останак у браку који може да доведе до непожељног и трагичног исхода. Стога је потребно много духовног опреза и расуђивања како би се на исправан начин свештеник поставио према овим искушењима која погађају његову паству. Бреме брачног живота који супружници заједно носе бива лакше уколико код њих постоји спремност на жртвовање и одрицање од сопствене воље и ега. Различите особине и карактери супружника често се узимају као узрок несклада и неспоразума. А заборавља се да управо тај „несклад“ јесте позив на подвиг, на прилагођавање другом, сходно савјету апостола да „нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор. 10, 24). Једино у таквом браку се остварују они идеали на које је призван сваки хришћанин – надвладавање сопственог егоизма и предавање себе другоме.

Аутор је докторанд на Православном богословском факултету у Београду. Свештеник је при храму Свете Тројице у Старом граду Будви, дугогодишњи вјероучитељ и члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске.