Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. децембра 2025. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду
 
Часнију од херувима и Славнију од серафима, браћо и сестре, славимо увек! А данас се посебно сећамо Ваведења, сећамо се догађаја који је спасоносан за нас људе, за сваког од нас појединачно, али и за читав људски род. Сећамо се када је Пресвета Богородица уведена у Храм и тиме показала да је сваком од нас пут који води у смисао, у лепоту, у радост, у живот – улазак у Храм. Сећамо се када су Њени родитељи, када је Она била у узрасту од свега три године, учинили нешто што је чудесно, можда и нешто што је тешко разумљиво, па и прихватљиво, нама обичним људима. Њени су   родитељи, онда када је Она имала свега три године, одлучили да је посвете Богу. Одлучили су тако јер имали веру у Бога и поверење у Његов промисао. Имали су поверење у то да Бог руководи животима људи и да су путеви Господњи, како пише Свето Писмо, неиспитиви, неистраживи, неразумљиви. Другим речима, оно што је израз промисла Божјег у нашем животу често не можемо да појмимо. Често не можемо да разумемо када нам се нешто дешава тог тренутка, али ако имамо смирења, стрпљења, кротости, вере и поверење у Бога, пре или касније Бог открива смисао.
 
Тако је и са Уласком Пресвете Богородице у Храм, у Храм који је био подељен на више делова. Постојао је један део који се звао Светиња над светињама, у који нико од оних који нису посвећени није улазио никада, а од оних који су посвећени, од свештеника, само је први међу свештеницима, првосвештеник, једампут годишње улазио у тај део. Ту је био сасуд са маном, са хлебом којим је Господ водећи га кроз беспуће пустиње четрдесет година хранио изабрани народ. Ту су биле и таблице на којима су записане заповести Божје, ту је био и жезал Аронов. У тај део само једампут у години могао је да улази првосвештеник, нико други.
 
А ево дете, девојчица од свега три године, испраћена је и уведена у тај део, у Светињу над светињама, јер је Господ предвечно знао срце Њено, знао душу Њену, знао ум Њен, знао да је Пресвета Богородица сва Божја и да је у Њој све вера, све дише вером, све се дешава вером и све живи вером. Знао је да је темељ Њеног живота кротост и смирење, оно исто смирење које одликује самог Господа нашег за којег Свето Писмо каже кротак и смирен срцем. Дакле, знао је Господ предвечно биће Пресвете Богородице и знао је да Она може бити она која заступа читав људски род у свему, а најпре у спремности да Господ Њом међу нас дође као наш Спаситељ.
 
То је било могуће зато што је сва Пресвета Богородица чудесна и све је чудо у Њој и на Њој. Све код Ње бива не онако како Она хоће, тј. све је код Ње воља Божја. Њена воља је да буде воља Божја у Њеном животу без обзира да ли је та воља схватљива, да ли је та воља разумљива. За Њу је воља Божја увек прихватљива, јер је воља Божја правило и закон Њеног живота. Пречиста, Преславна, Шира од небеса, Часнија од херувима, Пресвета Богородица је као таква заступница пред Богом свих нас, али истовремено и пример за углед. Она нас заступа више него ико, јер је једна од нас, али у исто време и због тога што је ближа него ико Господу нашем и Сину Њеном.
 
Испричао је један монах причу о љубави Пресвете Богородице према нама људима, подсећајући на то шта бива када одлазимо из овог света. У причу се каже да на вратима Раја стоје апостоли, апостол Петар и други и кад год неко дође на та врата, на улаз у Рај, процењују и оцењују апостоли на челу с апостолом Петром. А нема човека без греха, мало је оних који су мало грешили, највећи број људи, највећи број и од нас данас овде сабраних има мноштво слабости, мноштво падова и мноштво грехова. И ево, на вратима Раја стоје апостоли и због тога што оцењујући да огромна већина има више слабости, промашаја, падова и греха у свом животу неголи врлина, ретко кога пусте да прође кроз та врата и уђе у Рај. Тек понеко, због љубави своје, подвига, жртве и због тога што је добровољно носио свој крст улази, оцењују и процењују апостоли, у Рај. Али и поред те и такве слике, поред чињенице да је тек понеко ушао Рај, стојећи испред врата Раја апостоли одједампут чују огромну грају, буку, песму и игру иза својих леђа. И када су се окренули, имали су шта да виде. Највећи број од оних које су они вратили, одједампут се нашао испуњен радошћу и лепотом у Рају. А онда су видели огроман омофор у виду моста који је поставила Пресвета Богородица изнад врата испред којих су стајали апостоли. Пресвета Богородица је све оне који су враћани упућивала преко тог монтажног моста, преко љубави Њене, вере Њене, љубави Њене према нама и они су, и поред тога што, рекли бисмо, споља нису заслужили, због Њене љубави и слободе пред Сином Њеним и Богом нашим бивали удостојени да се нађу у Рају.
 
Пресвета Богородица је, дакле, браћо и сестре, сва љубав. И ту љубав у односу на нас не скрива. Кад год јој се обратимо кротко и смирено не само да чује наше вапаје, уздахе и молитве, него када су искрени, када су испуњени вером и поверењем, често аутоматски излази у сусрет и испуњава наше молитве. Наравно, те молитве треба да буду увек завршене речју: Да буде воља Твоја, Боже! Те молитве треба да буду повезане са нашом бригом о спасењу, са нашим трудом живота у Христу. Једном речју, Пресвета Богородица, браћо и сестре, јесте оно што јесте за нас и у односу на нас пред престолом Христа Бога – љубав, јер је Она истинска и права вера, истинско и право смирење. У том смислу, Она је пример за углед за сваког од нас.
 
Ако имамо смирења и вере увек ћемо бити испуњени миром и радошћу, разумећемо оно што други не разумеју, видећемо иза феномена, иза предмета, иза чињеница.
Зато славећи Пресвету Богородицу, нека би Господ дао да и наша срца буду Светиње над светињама, да се у њих заједно са Пресветом Богородицом усели Син Божји и да онда препустимо себе Његовој вољи, у исто време трудећи се да живимо по Његовом закону и по Његовим правилима. То значи вера и то значи исповедање и пристајање на то да буде воља Божја. Нека се Господ усели у срца наша и да ми заједно са Пресветом Богородицом препустимо себе и сав живот свој и све што имамо у руке Његове како бисмо Га увек славили као Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
 
***
 
Нека је срећан и благословен данашњи дан и празник, браћо и сестре! На здравље и на спасење молитва и свето Причешће. Честитамо славу овој светој обитељи,  манастиру, и молимо се да Бог да свим сестрама на челу са настојатељицом Теодором да Пресвета Богородица увек буде њихова заступница и заштитница, али и да оне у мери у којој је то сваком понаособ дато, идући путем Пресвете Богородице, у свему се на Њу угледају, да сажму у себи оно што су сажеле две сестре из јеванђељске приче коју смо чули на Литургији, Марта и Марија. А то је све постојало у Пресветој Богородици.
 
Дакле, Марта је, рекли бисмо данашњим језиком, била активиста, тј. бринула се око свега, да услужи и послужи сваког госта добронамерног, сваког посетиоца, рекли бисмо, њеног дома, али и овог нашег дома. Она је била та која се бринула о свему, била је иза сцене и чинила све да гост осећа да није гост, него да је домаћи, да гост не осети да је странац и да је у туђем дому, него да осети да је домаћин и он домаћи у свом дому. Служећи Марта није жалила ни труда, ни времена и лишавала се многих дивних узлета и различних врста комфора. То је била једна сестра која покрива или изражава једну димензију личности Пресвете Богородице. Друга сестра, Марија, била је код ногу Господњих и созерцавала тајну Христа, тајну живота, тајну спасења. Била је сва усредсређена на оно што је унутрашње, што је духовно. И једна и друга сапостоје у личности Пресвете Богородице. И једна и друга су кроз Њу изражене.
 
Пресвета Богородица у себи разне поларизације спаја. У Њој, по љубави Њеној, место налазе и мушко и женско, и монаси и лаици, и свештенство и они који нису свештеници. Све покрива Пресвета Богородица својом љубављу, али и својим животом. Монаси који иду путем Пресвете Богородице треба у Њој да нађу свој пример, да буду и Марта и Марија. То и јесу манастири. У центру манастира, манастирског живота и монашког живота јесте Храм, света Литургија. Ту јесмо оно што треба да будемо. Ту је и монах и монахиња оно што треба да буде, ту је и добио све на дар. Све му је даривано, као и сваком од нас. Бог се дарује на светој Литургији потпун, цео, без остатка сваком од нас. Бесплатно дар добијамо, онда треба га бесплатно и давати. То се јесте заправо позив сваком монаху и свакој монахињи.
 
И зато се молим, честитајући славу, да Пресвета Богородица буде узор, да центар буде молитва, света Литургија, скромно смирење и ћутање, које из тога произилази, али и гостољубље, тј. служење попут Марте. Завршава се ово Јеванђеље речима Господњим којим опомињу: Ко има уши да чује, да слушамо заповести Божје и да смо због тога блажени. Али пуноћа блаженства долази тек онда када се њих држимо. И заповест је садржана у овој причи. Ову причу Господ завршава речима: Блажени је онај који слуша и држи! Нека буде сваком од нас тако.
 
Честитамо славу и куму данашње славе Саши и његовој породици и молимо се да и њему Бог да заштиту Пресвете Богородице у свему што је честито, добро, на корист и спасење његовој души и душама чланова његове породице, а онда и самим тим и за добро свих. Свима сваки благослов, свако добро, добро здравље, пре свега духовно, а онда и здравље телесно. И да слушамо сви реч Божју, да је држимо, да се трудимо да почетне речи Јеванђеља Покајте се, јер се приближе Царство небеско буду правило нашег живота. У покајању отварамо простор за присуство Божје у нашем животу, али и простор за присуство сваког ближњег нашег. Покајање значи праштати да би нам се опростило. Потрудимо се да праштамо једни другима, да разумемо да нисмо дати једни другима као лукзус да се размећемо и разбацујемо, да не кажем, и одбацујемо једни друге, него да колико год је могуће, усмерени на Господа, у загрљају Пресвете Богородице грлимо једни друге. Ма колико то било понекад тешко, на крају увек је могуће. Срећна слава, живели! Нека све Господ благослови.