Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. јула 2025. године на светој Литургији у Невесињу 

Драга браћо и сестре, православни Срби, Невесињци, потомци Светог Саве!

Храбри, дивни и честити људи и борци за слободу, за слободу, пре свега, унутрашњу, духовну слободу, за слободу достојанства људског, за слободу вере, а онда и сваку другу врсту слободе која може бити плод и резултат тог и таквог слободарског унутарњег опредељења за Христа, за Христа за којег дајемо све, а Њега ни за шта.

Наш живот се темељи на вери, браћо и сестре. И као што смо чули на самом крају данашње јеванђељске приче, Господ помаже и оном који је дошао да затражи помоћ од Њега, иако тај који је дошао не припада изабраном народу, иако тај који је дошао да моли за помоћ ни по чему споља не показује да је благочестив, да је честит, да има у себи вере. Напротив, све оно што је спољашње потврђује и показује да је он неко ко је изван изабраног народа Божјег, неко ко не припада Цркви, рекли бисмо данас, штавише, неко ко је непријатељ, јер се радило, како вели јеванђељска прича, о капетану римске војске, а она је била завојевач и окупатор земље на којој је живео изабрани народ. Дакле, тај нити је вером, нити биолошки припадао изабраном народу Божјем, онима који су изабрали Господа да Га следе и да иду за Њим.

И ево, Господ том човеку који је тражио помоћ, одговара речима: Иди, и како си веровао нека ти буде (Мт 8,13). И будући да је, по свој прилици, насупрот свим спољашњим показатељима, овај човек имао у себи скромности, имао вере која се није видела споља, али изнад свега имао љубав и милосрђе Божје, доживео је да оно за шта је молио Господа буде испуњено: Како си веровао, нека ти буде. Колико смо пута, браћо и сестре, у Јеванђељу наишли на речи које изречене из уста Господа и Спаситеља нашег гласе: Верујеш ли да то могу учинити; вера твоја спасла те; веруј, иди и не греши више (Мк 17,19; Лк 39,48¸ Јн 8,11). А ми, браћо и сестре, јесмо верни народ од Светог Саве до наших дана, а даће Бог, до краја света и историје бићемо Христови и Христос ће бити наш.

Имамо вере откад знамо за себе, не у било шта, не у неке надумне, бесловесне и непознате нама силе које управљају светом, него верујемо у Оног који је постао један од нас и дошао међу нас. Верујемо у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, и у Оца Његовог, и у Духа Светог, верујемо у Једну, Свету и Животворну Тројицу. То је наша вера и она нас је кроз векове обликовала. Јесмо то што јесмо благодарећи тој православној јеванђељској вери, вери у Христа. И да нема те вере, када би нам ту веру одузели, нико од нас не би могао препознати себе, нити би други знали ко смо. Вером Христовом и Црквом Православном постојимо, пролазећи кроз векове сциле и харибде, различита беспућа и урвине, разна искушења ветрова овог света. Пролазећи све то, држећи се чврсто Христа и Његове Цркве, доспели смо и не само претекли до ових дана, него пуним плућима дишемо. Једино смо понекад шепали, храмали, када међу нама није било слоге, када су међу нама постојали раздори.

Наравно да невесињски народ својим опредељењем кроз историју јасно показује да није једноумље оно што треба да нас везује, али једнодушност свакако јесте. Једна душа запечећена је и крштена Христом као у једној породици. Постоје различита мишљења, ставови, решења и опције, али докле год је једнодушна и вером Христовом уједињена породица, она је једно тело и увек, без обзира на различите ставове и мишљења, нађе свој пут и, како рекох, не само претекне, него живи пуним плућима, као креативна и стваралачка.

Онако како верујемо, браћо и сестре, онако ће нам бити. Али не само исповедајући уснама и речима своју веру, не само онако како декларативно верујемо, него онако како се трудимо се да вера буде наш живот, да буде наша свакодневница, да живимо Јеванђеље Христово, које у центру свом има двоједину заповест о љубави: једна је љубав према Богу читавим бићем, умом, срцем, уснама и телом својим, а друга је да волимо ближњег свог као самог себе. То значи да ми је претежније и важније твоје него моје, ако сам ти брат. И обрнуто, ако смо браћа и сестре међусобно да буде важнији мир и радост оног који је поред нас. Како могу бити радостан, како могу бити миран, како могу имати мир у срцу, ако ти који си поред мене немаш то исто? Онда је то ароганција, егоизам и самољубље и најбоље ће то разумети они који живе у брачној заједници.

Може ли муж бити миран ако нема мира у души његове жене? Може ли жена имати мир ако је немиран муж? Наравно да не може! А то онда значи да се најпре морам борити да ти имаш мир и радост како би онда и мир и радост који су дар Божји, а не плод наших подвига и трудова, који су дар Духа Светог, били нешто што царује у нама. И ево враћамо се опет на исту реченицу: онако како верујемо, нека нам буде. А ми знамо реченицу јеванђељску: Да, верујем Господе, помози моме неверују (Мк 9,24). Знамо, дакле, да хоћемо Христа, да смо се определили за Њега. Али у нашој свакодневници често не само да одступамо од заповести Христових, него се понашамо супротно њима, чинимо и оно што нећемо. Зато и кажемо: Верујем Господе, али слаб сам, немоћан, грешан, помози моме неверју, помози да моја вера буде животна, да буде делатна, да ми буде и мисао, и реч, и дело, да Ти све будеш у мојом животу.

Јер Господ, браћо и сестре, суди другачије него ми. Друга су Његова правила. Имамо људску логику, имамо често принцип мера за меру, око за око, зуб за зуб, управо по старозаветним правилима. Господ, пак, сваког од нас позива на преумљење, на покајање: Покај се, јер се приближи Царство Небеско (Мт 3,2). Ко може рећи за себе да нема разлога да се каје, да нема разлога да тражи опроштај од Бога, да нема разлога да тражи опроштај од ближњег, да се извини? Ко нема разлога да опрости другом? Опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим (Мт 6,12) јесу речи које изговарамо сваког дана у молитви Оче наш, а то значи да знам да има шта да ми се прашта и да ми буде опроштено, пре свега Богом, и знам да како ја будем праштао теби да ће и Бог опростити мени, онда наравно иштем опроштај и праштам, јер то заповеда наша вера.

А ево, овај капетан није био члан Цркве Христове, али је имао смирења и љубави према свом слузи. Можете замислити колико су официри римски били окрутни. Али ево, разболео му се слуга и он иде код Чудотворца, код Носиоца силе исцељења да моли помоћ, код Лекара душе и тела. Дакле, он окрутан, код кога важи само правило моћи и силе и има војску под собом, иде и тражи помоћ, иако није члан Цркве и припадник изабраног народа. Зато Бог читајући његово срце, његову веру и његово смирење, ако хоћете и покајање, излази му у сусрет. Веровао је и по вери му је и било.

Нека би Господ дао, браћо и сестре, да и ми данас овде сабрани у светој Херцеговини, у Невесињу, али и где год да јесмо, не само говоримо да верујемо у једног Бога, Оца и Сина Његовог Јединородног и Духа Светог, не само да говоримо да смо православни хришћани, него да будемо истинска деца Светог Саве, да чувамо православну веру, али да живимо њом пре свега. Јер онда ћемо моћи да имамо и радост, и мир, и као такви да увек, сабирајући се у љубави на светој Литургији и где год, славимо Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у век векова, амин!