„Што тражите живога мећу мртвима? Није овдје, него устаде;" (Јев. по Луки, 24, 5) То су питање чуле жене „у први дан седмице“ када дођоше с миомирисима на гроб „рано, док још бјеше мрак“ (Јев. по Јов, 20,1), у праскозорје.

Бијаше то вријеме пред излазак сунца, још већма мрак и општа тама, док тиха нада новог Дана добује и расте до громогласног пуцања камена наваљеног на врата гроба која се чује више од двије хиљаде година до данашњега дана. Управо ријеч „праскозорје” изабрана је за најљепшу српску ријеч и означава вријеме пред излазак сунца носећи у себи наговјештај Новог дана и новог почетка, вјечног живота и наде, пуцање мртве љуске под којом се живот испилио. Повратак је то и побједа свјетлости над мраком свијета и суновратом духа, побједа Бога и човјека која нас води изласку Вјечног новог дана који се у нама рађа и ми у Њему.

Поред праскозорја, међу ријечима која су дјеца бирала за најљепшу српску ријеч су и љубав, породица, мајка, благодат, Косово, преумљење, али и домовина, јер како кажу, због те ријечи више воле себе изнутра.

Сва дјеца, „јер таквих је Царство небеско“, природно и по своме чистом срцу умију да свједоче истину и вриједности. Блажени су чисти срцем који јасно разликују смисао од бесмисла, живо од неживог, добро од зла, непролазно од пролазног, бирајући лијепо, осјећајући чисто, жудећи свијетло, вјерујући вјечно. Будимо као дјеца и бдијмо над својом савјешћу попут анђела који су у праскозорје дочекали мироносице и благовјестили: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овдје, него устаде“.

Зашто ми одрасли не умијемо да будемо као дјеца и упорно тражимо живога међу мртвима? Зашто се затварамо у гробове без наде, гробове илузија, гробове празних обећања, у беспућа мржње, насиља, егоизма, лажи и зла. Зашто када иза њих увијек и наново остаје само пустош, смрт, празнина – развалина живота, свијета и човјека. Зашто бивамо опијени и заведени земаљским силама и стварима овога свијета, зашто заборављамо на Бога и ближње, зашто своје наде полажемо у свјетовне испразности и заборављамо да „волимо себе изнутра“, како нам веле дјеца. Тада нам Божја ријеч прошапће у праскозорје: “Што тражите Живога међу мртвима?”. Бог није створио празнину и бесмисао. Зашто, онда, неуморно лутамо и тражимо благо на депонији илузија? То нам не може донијети радост, мир, нити живот.

Из Васкршње поруке Епископа будимљанско-никшићког Методија